Starmali

„СТАРМАЛМ" БРОЈ 21. ЗА 1882.

164

плату речма: „Ко гласу вопијушчаговпуст и н и . • % % * б Аца 3 у б дао се опет једном приликом златом пломбирати. $ & ^ X Један Новосађанин, који је дочекао пештанске „списатеље и уметнике", читајући о томе неке извештаје у ,Пешти наплову" и „Будапешту" (чији су уредници такође били у Н. Саду) вели : „0, да хоћеду још једанпут доћи!" * * & ^ Па и право је што су Земунци метнули б р а шн а р а за председника комисије ва школским испитима : Он ће најбоље моћи пресудити, да ли учитељи заслужују онај хлебац што га једу (или да им се од сада лошије брашно даје.) * Л Не чујемо да Румљани мењају учитеље, али за то новосадска читаоница опет мења б и р т а ш а. * * * (Г Боже мој, данас и просветни заводи, н. пр. читаонице, траже бирташе! ❖ & & Д) Инглеска влада набавила је — као што новине пишу — за војску 25.000 наочари. Ово је врло практично, ако би гдегод опет дошло до какве хлумске м а г л е или до какве египатске помрч и н е. * & % Молимо кога из Београда да нам јави шта је Ца лепиња сирна, па воће од реда, На покон донеше — али каква — меда, Меда, што му с' лице као злато сјало, Из кога је и сад цвеће мирисало; Па још оно дивно ермеличко винце, Па осмејак слатки лепе Пирошкице. Ето свиме тиме краљ се раздрагао, У мало је било, па би се издао; Срце му се шири с гостопримства така, Тешко му је било не дати му маха. Над душом му тајна попут танка вела, Таласа се љуљка, радо б одлетела; А да им се каже, било б' стра и стида, Па зашт' тако лепу вољу да прекида? „Ај, синовче, ти ме не питаш за име!" Тако на леп начин кара га домаћин, „Розгоњи се зовем, — а воље би им'о Да већ један другом чашу наздравимо. Здрав ми био, госте, бог ти дао снаге Све у корист наше домовине драге, Која има краља, што се дичи њиме — Али збиља, реци и ти своје име!" Одговара путник: „Бог нека вас живи! Розгињи су увек међ првима били, Господа јунаци водилу су чете, Све сам ја то чуо још ко иало дете. Мало је у земљи таких богатара,

са Чедином оставкои, шта ли са оставком пок. Илије Коларца? Аб.

П у с л и ц е, До сада су нас све заваравали, дасеиредента партија у Трсту распрштала, — а сада видимо да се та партија још није, — само јој се бомба распрштала.

Ми смо се више пута жалили, што Нанчевачка читаоница не држи „Стармалог." Сада нам један Панчевац пише и ову жалост извињује, — али чиме ? још већом жалошћу, — са гласом да у Пан чеву више и нема српске читаонице. У Домбовару ће се подићи велики сноменик; али не победиоцима Маџарима, а не ни потученим Хрватима, већ оним новинарима, који у сумњичењу, пујдању и хецовању налазе своју патриотску дужност.

Чујемо из Београда, како се тешко састају одборници „друштваза међусобно помагање." Није ником нало на ум да устроји „друштво за међусобно одмагање" — ту би се можда нашло ревноснији усталаца.

Не давно је пао камен с неба и то баш у ватикан. У дворе Рим-папине. Тиме сада многи доказују, да папа стоји у непосредном одношају са небом.

У њих има шума, њива и добара; Кад сте родом и ви тих сокола сиви, Домаћине часни, бог нека вас живи! Испи чашу, п' онда рече ову причу (Што му на ум паде овако при пићу) „Ја се, богмв не мам чим похвалит' туди, Та племић сам и ја, ал сиромак худи. Имадох три коња, слична живој ватри, Ал бећари неки украдоше сва три, На сад тако лутам, по свету с' иребијам, Тражећ' своје коње — само ветар вијам. „Име ми је ђорђе, а презиме Чута, Иремда ми је отац рек'о више пута Да би се ми могли и друкчије звати (0, то пусто вино, сад ће га издати!) Он је доказиво', памтим још и сада, Да се наша лоза води од Арпада, Кад би он то рек'о, сшеј'о с свако живи, Домаћине часни, па смејте се и ви." А домаћин на то: „Тајне су застрте, Ал ја давно мотрим твога лица црте: Очи, уста, чело — и рек'о б' из свега Да ти ниси рода биш најпростијега. Ко сме касти јесте, ко сме касти није, Кад се коло света тако чудно вије; Замршају светском тешко ј' краја наћи, — Море, још ти могу и круну натаћи! (ПродужиБе се.)