Starmladi

Стр. 146.

— СТАРМЛАДИ —

Бг> 18. и 19

Л и с т а к. БОЖИЋЊЕ ПРНСЕ. Шаљива игра у 1 чину. Писац ће се на крају — казати. (Наставак.) Цаја. Овај није, читав. (Оеврће се,) а камо се део, онај матори ? Закувала би суну, а не би рада била оиет, да се за прасетином о ручку оклева. (Снази да на столу још вино ниј е донесено.) Гле, на још ни вино, није на столу. Кајка! Кајка, ти. Оди овамо. Кајка (улази. Још с ноља.): Ево, ево мама! Цаја (показује на стол). А камо ти вино? Кајка. Јао, ја и заборавила. Цаја. Па наразно, није се ни чудити. Дете је заљубљено у Јанка преко ушију, — а отац га дохватио за пеш и фрљио ниа басамке. Ето шта је у стању, све једно нрасе да учини. Да ридим , где је тај матори. (Излази). Кајка (улази. Уноси вино). Добро, мама. —• Па наравно, није ни чудо да сам заборавила. Право песници веле: Где се љубав зачае, ту су очи плачне. Сасвим сам збуњена. Така брука, така брука. Сиромах Јанко. Зацело да никад није ни сањао, да ће га мој тата — избацити. Али управо због чега се цела та брукадесила? Због прасета. Никад нисам ни помиелити могао да ће мојо.ј љубави у пут стати једно нрасе. (кроз плач) Једно прасе. Прасе — и љубав... каква супротност. Али стој, — па ту се даде и помоћи. Тако ми бога мисао је добра. Да, да тако ћу и урадити, па може се још све и на добро окренути. Прасе је донело немир у кући — оно га мора и повратити — и донети мир у кућу. Да, да мисао је дивна... (тапше и подскакује, п евушв): „Де, Като, де, дезлато...." (и т. д.) Пдем, да и мами кажем. . (тргне се) аја нећу. Боље је да нико не зна. — Дивна, дивна замисао. (0 дкази и виче): Мићуне, Мићуне, где си!! ПОЈАВА XI. Вуле (улази). За тим Јанко ињегов отац Јефремовић, гостионичар. Вуле. Тако, — свс је у реду. Нисам могао да нађем оног ћалова, па сам послао швабину Жужу. Таман, жад дође ред на ираее — а Жужа Мађарица цан, печеним прасетом. И мир и љубав је у кући повраћена. Прасе је кућви мир нарушило, оно га мора и новратити. (Оеврће се). Али дај да видимо шта је са бабом, је ли се оно одобровољила — или стојимо још на ратној нози. Јанко. (прогура главу): Бууу. Вуле. Како ? Зар опет ова њушка? Е, чек' братац . . . (зграби главицу купуса и хитне је за Јанком, који се повуче а пред њим изађе његов отац ЈеФремоввћ, који главицу као лопту ухвати).

Јефремовић. Охо, лагано с тим кунусом ! Вуле (За се). Како, и овај матори лонов. Ех, тај ће да награбуси ! (Није приметио да је ЈеФремовић ухватио главицу куиуса јер је при хитању заобрнуо се. Кад примети главицу кунуса у Је®ремовића ужасне се) : ГОтааа — зар онет купус? . . . Јефремовић. Па твоја је главица . . . Вуле. Моја?! Јефремовић. Твоја да, ево ти је.. . (Хоће да му преда.) Вуле. Море, хеј, је си ти иобеснио, који ли ти је бес, да баш хоћеш данас на божић да ме — ухапсе. Јефремовић. Де, де, стишај се мало. Па да се лепо, као добри Хришћани, прво поздравимо. Христос се роди ! Вуле. (љут). Нећу, да се роди!... недам да се роди... овај... нећу да ти примим Бога! Јефремовић. Па шта си ти Турчин, која ли си вера.. ? Вуле. Море, не знам ни сам, шта сам. Ето, будала еам... Јефремовић : То видим ! Јанко. (Опет провирује): Могу ли отац... ? Вуле. (Спази га): Их, тог, тог Фрунцула ми дај овамо... Је л' камо лрасе? Јефремовић. Ево, га! улази сине!... Вуле. Не питам те за твоје прасе, него за моје! Јефремовић. Па твоје, будало! Ево га! Јанко. (Улази и носи на тепсији печење нрасе.) Христос се роди ! Вуле. Ва истину, роди!.. (Гледа у праее) : Напред, сине, вапред ! Охохо, то је моје прасенце. (Милује сина ЈеФремовићева): Види, види, кора све се црвени... море све ће да груцка под зубима... Ех, иепекао си га, охохохо... чек и жени да јавим (виче): Цајка, Цајка ти, Кајо,... прасе је ту... Причекни те, да јавим (излази). Јанко. Је л' тата, а што он мене непрекидно зове прасетом ?... Јефремовић. Море, батали, он то чини од милоште... Јанко. А да не буде опет — (иоказује ногом). Јефремовић. Јок, јок, сине. Онда те не би звао прасетом него — крмком. Познајем ја њега. Него држ' ти сине око ћерке, ајаћу ову матору будалу брзо сломити... Само ако си ти тако сигуран у ћерку... Јанио. Ма, како да нисам тата, пре сам је дао маказе (показује руком штипање за обрвз) а она ми каже: ти прасе једно... Ја мислим да је то онда сигурна ствар, тата. Јефремовић. Сигурно, синко, — иначе би ти била рекла, крмак! (С поља се чује : прасе, прасе, ту је прасе. Улазе): Вуле, Цаја и Кајиа. Кајка. Истина Јанко? Цаја. Камо прасе?