Stihovi / Sima Pandurović

ПОСМРТНЕ ПОЧАСТИ

13

МРТВИ ПЛАМЕНОВИ.

–-

Саранили су њене очи сјајне

У таму гроба, у живота бол; Саранили су њене руке бајне

У царство таме, самртнички дол.

И очи моје среће моје вајне

Не осећају више блескав сјај,

Не осећају више среће трајне

Где хладни гроба простире се гај.

И исплако сам све жеље и наде

На хладни, суров, студен камен тај; Походим, каткад, њене душе младе И лепог тела сиви, трошни прах: Животом живим на гробу исто знаде Видати тужно и жудњу и страх.

И никад више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, вечан мрак.

П.

Искачу, анај! на хумкама старим (Све среће моје и мртва живота, Искачу сени и пламичци модри, Указују се живот и страхота.

И гледају ме дуси неки бодри

У ноћи сумње, за коју не марим, Давнашње жуди и поспали снови, У трулеж трошни претворени давно.