Stražilovo

219

220

— У иетој наклади изашло је дело „Из мистерија једног нихилисте" од Григорија Купчанка. Вели се, да је дело вал>ано; цена 1 ф. 80 нов. — На пољу црквене историје изашло је дело „Новогрчка црквена историја" од ВаФидеса. 8а сада је изашла прва књига У Цариграду, накладом ЈГоренца и Кајла. — Ђорђе Гинтер написао је на основу грчких драма књигу о трагичној уметности. Критика је хвали. Цена В ф . 60 нов. У Липском, наклада Виљ. Фридриха. — Емил Еберинг издаје „библиографску објаву за романске језике и књижевности." Изашле су 2 књиге до сад У Љпском, накладом Твитмајера, књига по 3 ф . 60 нов — Фридрих Хелвалд довршио је своје дело: „Г)1е №а1иг§;е8сћ1сМе (1ез Мепзсћеп" са 55 свеском. Свеска стоји 80 нов. У Стутгарду, накл. В. Спемана. — Изашао је списак антикварских књига на турском и арапском језику од Аракла у Цариграду. ЈГоренц и Кајл Цена 60 новч.

0 М Е 0 И Ц Е. (Шскспир ИЛН Бакои?) У трећем броју листа овог обећали смо, да ћемо опширније мало про8борити о полемици, која се води о томе, да ли је Шексиир вбиља написао оних 37 драма, које носе његово име, и она 154 с.онета и сггевове под насловима: „Венера и Адонид", „Лукреција", „Заљубљени хаЈЈија" и „Туговање љубавничино". Ево смо ради испунити своје обећање. — Први је, као што већ тамо споменусмо, отворено и темељито изрекао год. 1848. ту сумњу Јосиф Харт. И пре њега су неки изрекли, да сумњају, али је то било или доста необразложено или бојажљиво Још је год. 1733. енглески један коментатор и темељан познавалац тих драма, неки Теобалд, рекао, да „у њима има делова, који над сваком сумњом доказују, да је на њима радила више него једна рука". На педесег година после тога покушао је други неки Енглез, Др. Фармер, у спису своме: „Тће Беагпт§' всћакезреаге" да докаже, да историјски Шекспир по своме слабом изображењу никако није кадар био сгворити та бесамртна дела. Тај је Фармер дакле био први неверни Тома и Антишекспиријанац. Но најенергичније је изашао на мејдан Харт. „Превара је то", вели Харт, „што се хоће свету силом да докаже та отета слава Шексиирова". Харт је први заиитао, ко је управо написао те драме ? ма да је, вели, ва њихову литерарну важност име пишчево без икаквог уплива, јер ће их већина остати бесмртна, догод узбуде енглеске књижевности. Гледало се онда по свим савременицима Шекспировим, по свим писцима и песницима доба Јелисаветина па се нашао само један једини, за кога се могло рећи, да је тим радовима дорастао био, а то је Бакон Веруламски, велики философ , иравник, државник и научењак ва Јелисавете и Јакова I., писац дела: „^оуит Ог^апит", највећи дух Енглеске у 16. веку. Та такозвана Баконска теорија изазвала је читаву литературу и с дана у дан добија све више присталица. Поборници је њени разлажу овако: О Шекспировој се историји одиста знаде врло мало а и то га мало ни у какву свезу не доводи са оним драмама; писац тих драма морао је имати силесију разноврсног знања и дара а то се могло наћи једино у Бакона; досетке су и појезија у тим драмама такве, какве су само Бакону биле својствене; Виљем Шекснир за живота свога нити се као глумац нити као писац истакао, а не слави се и не хвали ни у перијоди, која долази непосредно после његове смрти; у Шекспирским драмама има

израва, мисли и Фраза, које се за чудо слажу са ивразима, мислима и Фразама у Баконовим делима; а што се Бакон није хтео потписати на те драме, то је прво зато, што се тада није на књижевности радило за новце, кад је коме било воља, те је свет презирао оно мало њих, који су тако радили; друго зато, што је мати његова, коју је Бакон необично поштовао а и са сиромаштва свога од ње и зависио, била стро!'а пуританка те никад не би билаопростила своме сину, да је чула, да се бави с таквим безбожним врашким пословима, као што је у њеним очима било позориЈпте; а треће Је било то, што је Бакон од младости у пркос свим сметњама тежио, да добије које од највиших места у држави, па се дакле није смео издати, да је у икаквој свези са позориштем и глумцима, на које је била бачена анатема јавнога мњења те их је свет гледао као скитнии,е и бескућнике. Кад се људи, као што је лорд Ра1тег81;оп, Сћаг1ез БЈскепз, Тћотаз Саг1у1е и други, изјавили за Баггонску теорију или бар склони били, да у њу верују, то ће бити, да је та теорија у неколико оиравдана и основана. Данас се ње држе читаве хиљаде по Енглеској и Америци. — Осим те теорије Баконске има још једна тако звана „Е(Шог1а1 Тћеогу", која заступа то мишљење, да је Шекспир само издао, прерадио и за поворницу удесио те драме, а други ко да их ј« написао. Драме су те признати ремеци, показују нам не само бујан и обилан, гибак и скоро неисцрпив песнички геније, него и надмоћну интелигенцију, снажан рек бих пророчки дух, за оно време Феноменалну образованост и позитивно знање — једном речи личност, која је у свем свом бићу о читаву главу надвишавала најважније људе тога доба Кад се то сад сравни с оним, што се аутентично знаде о животу историјскога Виљема Шекспира, никако се тодвојенеда довесги у склад. И крај највеће генијалности тешко да је могао створити таква дела С једне стране дивни, величанствени спевови са најогромнијом концепцијом, пуни најмоћније, најузвишеније мудрости животне, спевови, из којих се јасно види, да им је иисац вешт свакој знаности, да познаје људе и живот, да је кадар мајсторском кичицом сликати људске страсти и душевне борбе, да је темељно проучио древни живот и древну културу, да је скроз и скров научен и дугпевно независан — а с друге стране вунарски с.ин из мале једне енглеске паланке, који је једва нешто ишао у школу а одрастао доста сиромаЈПки, касапски момак, лола; пијаница и зверокрадица, човек, који је живио од данас на сутра па најпосле побегао, да га не снађе казна за нева љалства му — даје ли се то замислити? Та геније додуше може дати сретних замисли, досетака и сјајних мисли, али не може дати ону универвалност знања, која се може достићи само трудом и студијом; не може дати оно велико познавање света и живота, оне пророчке погледе у будућност, са којима се сусретамо у тим драмама До тогадолази само онај, који је много путовао, много општио с образованим светом, живио иосред велике какве сгрује животне. Све кад би човек и то допустио, да и у мање школованог човека, као што је био историјски Виљем Шекспир, може геније и8 малога начинити много, опет се не да равложити толико универзално знање, тако висока образованост и наученост, каква се огледа у тим драмама. Није тада јопг било тих средстава, што их данас има, није било јавних књижница, није било енциклопедија ни конверсацијоних речника, да . би се и мање образован човек из њих могао био по прилици поучити. ТТТ то зрелије човек све то иромисли, тим све већма мора посумњати, да је историјски Виљем Шекспир написао оно комађе. Скоро да човек за нраво даде Моргану, који овако вели: „Не што тако мало, него што тако