Stražilovo

206

ЖАЛИМ Т Е Ј А!

(С РУСКОГ.)

алим те ја! ти искрено ме љубиш И ти би, да те љубим ја! Но, јадниче, тим самог себе губиш, Не могу те љубит' сада. Ох, било доба, љубљах и ја сама! Ускипео у срцу млађан век, Ал' небо моје црна нокри тама, И сунце моје зађе за навек. Са горка бола, грозних срцу рана, Ја нисам она од некад'. И црна туга, скрб ми постојана Малаксалој ми зкивот сломи млад.

Погле: моје чело сетом обливено, И грозничав у очима ми плам. А срце јадно, смождено, стрвено, Расточило се у сузам'. Без осећаја на све гледам бедна, Јад јадујем уз плач и уздисај, За пољупце су моја уста ледна, И не мили се руци загрљај. Но да те моје срце нређе знаде, 0, тада бих те љубила. А сад ти само велим: ман' се наде, Жалим те ја, жалим те ја! Њ

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ УПОРЕђЕНЕ ОА БУГАРОКИМ.

(Наставак.)

|||Ж, то су у нас виле, то су у Р у с а р у'1§р§Гсалке, бића, која живе у води, и из ° ње често излазе, па својон лепотом, које нема на земљи, заносе онога, који се затече код воде. Ео их је видео, н е с р е т а н је, јер не може више љубити никоју обичну жену. Код Германа су опет такова бића, Ш х е п, и женска и мушка. Живе у рекама, потоцима и бунарима. И за њих се мисли, да је зло з а љ у д е, кад се затеку близу њих. Кад се придруже људима, обучене су као девојке и врло су лепе, али се познају по мокром окрајку од прегаче или по влажном скуту од хаљине. Кад пливају, до пола су телом из воде, јер је друга половина као у сирена рибњи реп. Воле песму, свирку и игру и врло су веште у том, само опет за то нису људма пробитачне, јер дивном својом песмом занесу толико младиће, да их у дубину одмаме, и отуд се никад више не враћају. У Грка и Римљана су Н и м ф е (Шџуси, Кушрћае). Живе на земљи, на бреговима, у луговима, на изворима и рекама, удолинама и пештерама, по ливадама и п о љ и м а, па по тим различитим местина их и различито називаху. То су све полубожанства, а како се може разумети, јасно је, да су девојке. Оне су кћери и, уауке Океана и Тетиде, која живљаше у мору. Океан беше код Омира праотац свих богова, који је са својом женом Те-

тидом имао три хиљаде кћери. Нимфе су у опште све добре. Као што су други народи ииали богове и богиње, тако су и Словени имали, јер већ споменусио богињу Весну или Ладу, које представљају ведро и весело годишње доба. За тии су имали и: Дјевану, Дјеву, богињу пролећа и плода. Међу з л и м божанствима спомиње се Морана, у којој се замишља зииа и с и р т. У самој речи : Морана, корен је: м р, м а р — као и у речи сирт, дакле божанство, које уништава, убија. Осим правих богова и богиња знају и Словени за п о л у б о г о в е, а то су наше в и л е, руске: русалке, и свако биће, које је својом појавом више нешто од човека. Такова су бића: рожденице код Словенаца и Руса; сужденице код Словенаца и Чеха, код нас и других: ваипири и вукодлаци. Као што их иеђу божанствима беше: добрих и злих, тако и међу полубожанствима ево дознадосио за добра и зла полубожанства— за добре и зле виле. Све су добре, или понајвише добре, које су из ваздуха и над зенљои; а све зле, што су код в6д& и у водана, дакле некако под зеиљои. Оне су на светлости, ове у тами; вила из облака се појави јунаку, небо се засија, и та је вила сретна; а-ноћне виле на раскршћима су зле и опасне. Све ово нас гони, да опет поиишљаио на природ-