Stražilovo

207 СТР

не појаве: светлости таму, коју су стари Словени замишљали у слици неког божанства. Па као што је светлост свима милија од таме, тако је и божанство светлости омиљеније од бозканства таме, тако су и виле неке омиљене у народ^у, јер му дображеле, а неке немиле, па их се клони, јер му зла задај у. Споменимо још и ону моћ вила, којом људма живот одузимају, јер се или скамене или дуго и тврдо заспе. То је ретко у нашим приповеткама, ал је чешће у приповеткама несловенских народа. У народним приповеткама, које је покупио М. Ваљавец, приповеда се у једној, како су све виле биле позване на част, кад се родило неко девојче из боље куће. Свака је вила имала дугу, златну косу, златно одело и сребрне појасеве. Све принашаху новорођенчету лепе дарове. Ал беше међу њима и једна зла вила, па и она му даде леп поклон, лепу кутијицу, ал у н>ој беше написано, да ће девојче бити врло лепо и сретно, но ће доћи час, кад ће га снаћи велика несрећа. Тако је и било. Девојче је израсло лепо и красно, и баш кад се на венчање спремаше, искрсне однекуд она з л а вила, пајуна оном месту окамени, јер ју је ошинула неком чудноватом шибом. Једном је ловио неки цар, који забаса, те није могао изићи на пут, којим би се кући вратио. Дође до дворца, у ком беше она окамењена девојка. Молио је слугу у двору, да му пут каже, ал му није могао рећи, јер је и он био скамењен. Пође даље по двору и наиђе на ону лепу девојку, која се баш на венчање сиремала. Врло му мило беше, кад ју угледа и пољуби ју, а она одмах оживи. За тим удари сваког слугу у двору, и сви редом оживе. Но том ожени се цар оном девојком. Опет то, али мало другачије приповеда се у некој немачкој приповетци, како се девојче од пегнаест година уболо вретеном и сто година је спавала, јер јој је вила то прорекла, још кад се родила. Кад се навршило сто годипа. дошао је краљев син у тај двор, у који нико пре није могао ући, и пољуби девојче, а она се одмах пробуди. Налик на то се приповеда и у једпој француској и напуљској приповетци. Зли дакле демони (виле) узму за неко време живот женском лицу, ово дуго време спава као мртво, а добри људи, цар и царев син —

. БР. 7. 208

сјајна лица — пољубе га, и оно опет оживи. То је језгра у овим приповеткама. За овакове приповетке мисле учењаци, да се у њима свугде појављује зимскисан природе, којаје заспала, па се будиопет у пролеће, кад богињу земље овлажи небесном влагом бог неба — Сварог или Перун, а то би ово значило: Род људски је у зачетку свом гледао, шта се све збива на овом свету и у природи. Видео је, како прође неко доба годишње, па је све у природи живо и весело, јер земља рађа, па оно, што је родила, све је живо и весело, а дође опет неко доба у години, кад је све опет мртво и тужно, јер на земљи нема ничега живога, нема ничега веселога. 3 е м љ а је од јаке зиме смрзнута, она је укочена, она се стврднула, скаменила, на све на њој спава, сва природа спава. Тај сан дуго траје, а неко је морао бити, који је земљи животну снагу узео. Био тај ма ко, није добро учинио човеку, јер му је отео све оно, шго ужива за оно доба године, кад је земља и природа — будна. Па као што је човек у свом детињском добу, у прастаро доба увек помишљао, да има добрих и злих богова, који тако удешавају њим и природом, тако је и овде сад помишљао на зле демоне — божанства, која су му зла нанела, и земљи животне снаге одузела. И за земљу су људи некад мислили, да је као неко лице, јер су веровали у богињу земље. Ту је богињу за време сна и спавања природе зао демон бацио у доњи свет и онде је мирно у сну почивала. Али имао је прачовек и добрих богова, који му не дадоше, да зла трпи. Тај добар бог је сунце, које редовно својом сунчевом снагом и топлотом открављује земљу, оживљује нрироду и изводи богињу земље из доњега света на светлост своју. Богиња земље — земља и природа — оживе, а с њом све, што је на њој, па тим почиње оно доба, што називамо пролеће. Такове ето природне појаве оденуо је човек у приповетку, и стотинама стотина година протицало је, а народи су приповедали такове приповетке, али све другачије, док се на послетку првобитна приповетка о боговима не обуче у данашње руво: Зао демон је зла вила, о којој доста писасмо; мати земље — женско биће — сулепе девојке, зима је тврди и дуги сан умртвљених изаспалихдевојака, које се пробуде тек онда, кад их сјајна лица, цар и царски синови, п о љ уб е, б а ш к а о и с у н ц е, к о ј е о ж и в и