Stražilovo

301

ОТРАЖИЛОВО. БР. 12.

362

ме не ће више, ваљда ме заборавила. Ех, то не може бити. Нређе ће се сунце с небом растати, него да ме моја Смиљана изневери. Ваљда ме није чула. (Пева) Чујеш ли мене, рођена Смиљо, Санова мојих златна везиљо?! Чујеш ли твога верна драгана, Јеленче моје, тицо лагана? Не сади, душо, босиљак рани, Већ ходи мени, кратки су дани, Даћу ти на прст влатну бурмицу, На недра твоја рујну ружицу. Ако ми ни сад не дође, онда ме не воли више. ПОЈАВА ДЕСЕТА. (Смиљана уђе, стане Ради за леђа, па му стисне очи.) 1'аде. Ко је? Смиљана. Ха-ха-ха! Зар ме не познајешУ Раде. Ти си? Смиљапа. Ја, твоја Смиљана. Раде. Још ниси. То је још врло далеко. Смиљана. Далеко? Зашто далеко? Ти мене волиш, а и ја тебе. То може бити још ове јесени. Раде. Бог из тебе проговорио ! А зар ти не знаш да сетвој и мој отац не возе на једних колих ? Зар ти не знаш, да је међу њима највећ 1 омраза? Они неће никад једно другом пријатељску руку пружити, јер они су крвни непријатељи. Смиљана. Ми ћемо их дотле молити, док се не измире. Раде. Твоја би молитва пређе ублажила смрт, него оца ти. Он је врло тврдоглав и јогунаст. Смиљана. Није ни твој отац друкчији, и ја се инак скаком добру надам, кадја станем пред њега па га погледим овако (тужно), па онда склопим руке овако (показује) па онда му прилетим па га загрлим — Раде. Како ? Смиљана. Само да нисмо на сокаку. .. Кад га, велим, загрлим, кад га станем миловати по образих, на кад му кажем: „Слатки и рођени бабо мој!" онда ће се он најпре мргодити, ево овако (покавује) па онда ће гунђати, — ево овако (покавује) па нај-

после ће рећи: „Нек те ђаво носи!" Јаћуондаод радости поскочити, ево овако (показује) па ћу свога ђавола.. . . Сад сам те увредила, — је-л? Срдиш се? Раде. На тебе да се срдим ? На срећу своју ?! Ал, Смиљана, ти би ваљда разиграла и камен, ал оца свога нећеш никада! Смиљана. Кад ми отац не би дао, да за тебе пођем, не знам ни сама, шта бих радила, ал' то не би добро било. (тужно) Да, ал ти то мени ваљда само зато говориш, да ме се отресеш, па да другу узмеш за жену. Раде. Ја? другу! Да ми даш врана коња с целим такумом, дворе сребром покривене и у њима две златне трпезе, — и онет не бих другу узео, јер ти си мени и срце и душа и бели дан и звезда Даница. Зар ти не знаш ону моју песму? (пева) Крин се грли с' љиљаном, Верни Раде Смиљаном, Нема ништ' над љиљаном, Ништ' над мојом Смиљаном. Смиљана (пева) Крин се грли с' љиљаном, Верни Раде Смиљаном, Лепши крин од љиљана: Умре за њим Смиљана. Радв (пева) Нема ништ' над љиљаном, Ништ' над мојом Смиљаном. Смиљана. Леиши крин од љиљана: Умре за њим Смиљана. (заједно) Раде /Нема ниш-г' над љиљаном, |Ништ' над мојом Смиљаном. Смиљана јлепши крин од љиљана (Умре за њим Сммљана! Смиљана. Па сад немој да ми лудујеш и тугујеш ... Збогом, Раде, збогом! . . (Оде.) Раде (гледећи за њом.) То ти је девојка! Шта су виле горске и морске, шта су анђели небески ! Воли ме, љуби ме. . . Ах, ал' и ја њу! Више ми је, него коло небеско, кад се осмехне на мене; дража ми је иего ђурђевска зора, кад ме погледа; а кад беседи, као да ми шаропере шеве певају. Сретна била, куд год ХОДИЛа! (Оде.)

„СПАСИ БОГ

^јеготинко, здраво дико! Здраво ој! Де поскочи, де наточи пехар мој; (Г л Дај ми чашу, даЈ ми око ашик ој, Слађи ми је, ах, од вина поглед твој. Неготинко, лепа дико, устан' ти, Руменике пехар гојни мој нали. Стан' уз мене, слатки нектар самном пи, Слађа си ми, ах, од вина, дико, ти !

чгјјј\Г, ММ \Г Ч ТР /)/?/1/)/1Ллу-

Неготинко, ашик дико! гледни ме! Црне очи, жеравица, ко их сме Погледати, пољубити ватрене? Слађе су ми, ах, од вина очи те. Неготпнко, здраво дико, точи ој, Већ је празан. лепа цуро, пехар мој. Дај ми чашу, дај ми слатка уста ој, Слађи ми је, ах, од свега пољуб твој! Н 15. Ђорцћ.