Stražilovo

365

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

366

да ми је таква пасторка као што је он, и ја бих га волела. — Иди, Соко, у першун, знам, шта мислиш. Пела се и сама смеје на то. — Иди, Пело, мене ћеш учити памети, кад те кроз провидим. — Ти си баш враг, Соко, хоћеш, да ме обедиш. Пела то рече, ал осмеј и очи је издају, да је тако, као што Сока каже. Сока упре очи у Пелу. Пела се једиако смеши. — Ти волеш Милоша. — Иди у трице, Соко, тек ма што булазниш. — Оди, Пело, ближе, да ти нешто шушнем. Пела се приклони већма плоту, а Сока јој преко плота главу привуче, па јој недра обоЊ9|В8|. — Ти, Пело, у недрима имаш босиљка, већ знам, колико је куцнуло. Пела се откине. — Иди у трице, Соко. — Иди ти, Пело, у трице, знаш, ја тебе познајем а ти мене, знаш, биле смо обе штоно бачвани кажу „ирош", од мене затајити нећеш, ти добро знаш, зашто се у недрима босиљак носи; да драгоме мири; хоћеш, да Милошу мири. — Иди с богом, Соко, ти си баш беда, кад тако говориш, како бих ја пасгорка, сина ми, заволела? Прекрсти се, жено. Пела се прекрсти. — ћути, Пело; даље о том не говори; право имаш, и ми смо волели негда све, што мири. Знаш, ћифте и вармеђаши, и сва та господа све мире, а не као павор, гуњац му удара као на кишу, и сад не бих бранила, да ме какав ћифта воли. — Ман се тог, Соко, почнимо што друго, — јесили, Соко, начула што о Живку Брајану и Босиљки? — Та чула сам неку роткву, да Живко Босиљку јако воле, каже, као што ми син Марко чуо, да мора његова бити, ма га робије стало, а знаш, Марко је беда. — И ја сам то чула, а шта кажу за Босиљку? — Е, кажу, да га Босиљка неће, но ко ће и њој веровати, овамо га неће, а све се врзе око њега, кадгод с њиве иде, а Живко за њом, не да јој мира, задиркује је, она тек цикне па бега, та знаш девојачке ђаволарије, и кад каже, да неће, не може јој се веровати.

— Може бити, да би га и хтела, ал она зна, да отац неће; кад се о Живку говори, а он тек рекне „беда, — не бих га волео за зета имати". Ја не бих бранила баш, да га воли, само да је с врата скинем. —- Дакле то би ти рада, Пело ? То можеш, ја ћу ти на руку ићи. — Па како мислиш ? — Ево вако. Мој Марко добар је друг Живку, па нек се обоје договоре, нек девојка ускочи, или нек је силом отме. — Босиљка ускочити не сме, оца се боји, па не знаш, шта би Милош на то рекао, било би ту боја. — Мораш Милоша задобити, да он то кроз прсте гледи, чини му све по вољи, још више него досада. — Доста ја њему чиним, али опет не знам, како бих то започела? — Ожени Милоша, па завади снају са Босиљком, готов посао. — Отоич си рекла, да не женим Милоша, а сад га опет жениш. — Оно 'је била шала, ово је истина, момак се оженити мора. Где би Танасија Шамшала син момак остао! Зато жени га, али тако да ти сна иде на руку а. не као Мила Иванова. — Јао да се могу само Миле курталисати, наново бих се родила. — Тако би је се курталисати могла. — А какву бих девојку тражила за Милоша? — Наћи ће он себи сам, само га треба подстакнути, ето му Љубице Свирчеве. — Иди, бога ти, Соко, Милош да узме? Свирчеву, гајдашеву кћер, шта би на то човек мој рекао? — Ништа, нек девојка ускочи, па готов посао, шт& би могао онда Танасије на то? — Но не зеам, би ли Милош Љубицу узеб? — ћути, Пело, кад не знаш ништа; цело село зна, да се Милош са Љубицом воле, а ти да не знаш! — Оно може бити, ал направо да је узме. — Баш направо је воли, за то зна и мој Марко. Пела се подбочи. — Ау виле у Милоша, нешто сам начула, ал веровала нисам, па баш тако? — Тако је, па шта фали, Љубица је лепа девојчица. — Слаба је, мала, шпрљава, има нешто