Stražilovo

393

СТРАЖИЛОВО. БР. 13.

394

вотињама, које доселе не виђе, но кад наиђе на курјака и лисицу, насмеши се и рече, да је тога и у Славонији видио. Тако проведу цело носле подне па ће се вратити. Синаци допрате их до „пропелера" па ће натраг. Кнез Танасије пре нег што ће у пароброд, вуче на страну Ивана, извади из шлајбока петицу, Иван му каже, да је мало, иште десетицу; и то му даде Танасије, те после два кнеза преброде, а војници, док је време допуштало, провеселе се па онда сваки свом ескадрону, тако да ни минут не фали. Иван ће сутра-дан у име оца кући писати. Кнез Танасије јако се сину зарадовао. Кад су Дунав прешли, Танасије и Марко опросте се до виђења, па ће сва и на свој стан. * * * У гостиони, где је други дан после доласка свог Танасије одсео, код „пропелера", одсео је био и неки Турчин, онај исти, који је са Танасијом од доле горе путовао. Селим-ага Ибрахимовић, тако се звао тај Турчин — Бошњак. Селим-ага такођер је у купатило дошао, па. се чешће виђа са кнезом Танасијом, само се нису још упознали. Једно јутро после купања седи Турчин у врту спољњем под чардаклијом, па пуши, а Танасије и Марко радознали, седну до Турчина, чули су већ од њега чисту реч српску, па ће га ословити. Кнезови назову „пОмоз бог" па се сместе до Турчина. Турчин их пријазно погледа и селамише. Питома, паметна лица Бошњак. — Нек буде без замерке, питао бих те, јеси ли Турчин? запита кнез Марко. — Валах, Турчин прави из Босне, Селимага Ибрахимовић. — Како чисто српски говори! рече кнез погледнув на Марка, а главом. маше као зачуђен. — У Босној Турчин и раја једанјезик говоре рече, накратко Селим. Дође Фрања, а с њиме и Стипан Звиршић, газда Танасијин. — Фаљен Исус, диваните; шта, зар се разумете у говору? Та то је Турчин, рече Звиршић, и поносито погледа на Селима. Кад Звиршић чу, како красно Селим говори, зачуди се, и допадне му се Селим. Тако се доникле разговарају, но Звиршић

се жури на пијацу, треба да накупује што-шта за кућу, сутра је велики светац — Троице. — Сутра си, кнеже, мој гост, светац је велики, имамо ми кршћани сутра — Троице. — То ће бити што у Шлавонији Шокци зову Тројство, то је као у Срба што су Духови. — Јест, могао би и овај Турчин с тобом, ако хоће Хеј по богу брате, бил дошао к мени сутра да будеш гост. — Ја крметине не једем. — Знам, чуо сам за то, да Турчин не сме крметине јести, ал дођи, ево Фрања ће те довести, наћи ће се и за тебе нешто. Дакле, хоћеш доћи? Селим маше главом хоризонталним махањем, изгледа, канда се не прима. — Па зашто не примаш? — Примам, одговори Селим. — Па онда шта машеш главом с лева на десно ? — То је у нас адет. — Да чудна адета; дакле хоћеш ли доћи? Бићеш виђен гост. — Доћићу, нек ме ко к теби доведе; ето овај кардага. — Селим показује мигом на Танасију. — Могу, а јеси ли позвао мог овог брата, кнеза Марка? — Та све вас у клупчету позивам као браћу. — Е онда ћемо доћи. Звиршић се растане, па на пијацу, а оданде кад се кући врати, похвали се жени својој Манди, како је у госте позвао, два „Влаха" и једног „Турчина". Манда, здрава Шокица, у најбољим годинама, подбочила се па слуша, шта Стипан говори: — Ој, Стипане, ја те држах за паметнијег. Хајд „Власи" нека их, и они вирују у бога Исукрста, и пречисту дивицу Марију, но што си звао Турчина, кад то чује отац поштован, шта ће на то рећи? Стипан почеше главу, и њему се чини, канда је натрчао. — Па хпта ћу сад, Мандо? — Иди умах оцу поштовану, и питај га, можеш ли Турчина дочекати? — Идем умах. Стипан оде одмах оцу поштовану Ивану, капистрану. Капелан га уведе. — Шта је, Стипане, каква добра си ми донео ? Загшта отац поштован. Стипап учтиво приђе оцу, сагне се, па десницу целива.