Stražilovo

395

СТРАЖИЛОВО. БР. 13.

396

— Фаљен Исус. — И навики, амен. — Ја сам, оче поштовани, дошао, да нешто запитам. Сутра имамо Троице, звао сам два Влаха на ручак, и једног Турчина; нијел то грих, Турчина позвати? — Еаквог Турчина? — Турчина из Босне, угледан човек, па тако дивани као ми. Отац поштовани се насмеши. — Можеш, Стипане, слободно и Влахе и Турчина, а и сам ћу ти доћи, да видим Турчина тог.

Стипан се захвали, пољуби оцу поштованом руку и оде. Кад се кући врати, све Манди исприча, како нема замерке против Турчина. Манда с рамени слеже, чуди се, онда није ни она противна, кад отац поштован допушта, бар ће видити Турчина. Стипан је за сутрашњи дан јако радостан. Такве госте још нико није имао. И Манда ће се приправити, што лепше и боље може. (Наставиће се.)

П У т н и к.

успомеиом драгом и занесен њоме Ја се зкурно враћам завичају своме. Зрак се дневни гаси... Кроз брснате гране Лаки шумор лети у далеке стране. Већ нозната стаза иред-а-мном се вије, Беласка се, краде и у магле крије И дом стари ту је. Над њим месец сија, И ноћ шири крила спокојна и тија.

Куцнух. Никог нема. 0, вечери блага! Где су моји друзи? Где је моја драга? Ал' кроз окна, стреху и двориште равно Вињага се густа раширила давно. Нигде никог нема, да ми тугу сними И суморног странца у загрљај нрими. Само чудан јаук из одаја стиже, И јеииа црна у поноћ се диже —

Београд.

И крештећи збори на поласку своме: Смртни! што ме буниш у станишту моме ?

Војислав.

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИДАНА САВИЋА. (Наставак.)

. ражић, на кога је за време вечере наишао неки сумор, удали се лагано од друштва. и упути се по мраку по башти. Ишао је лагано, а није ни разбирао, којим путем иде. Мисли његове летале су тамо-амо, и често је дубок уздисај прекинуо тишину око њега. Мислио је на Драгињу, све живље, све жешће. Ох, да му је сад ту, на да јој искаже жељно осећање своје: како је љуби, како не може без ње да живи, и како му је све шупље и немило, кад њу не види. У мислима нађе се у близини мрачне сенице Из далека се чула граја веселих гостију; али та га није привлачила. Самоћу је тражио, и баш добро, што је случајчо наишао на ту мрачну сеницу. Ту неће сметати ником, а неће нико ни њему сметати, ту се може одати својим мислима, може будућност своју најлешне себи замишљати. Уђе у сеницу и упути се клупи, да се мало по-

одмори. Но није коракнуо ни два корака у сеницу, кад зачује на мах ситан врисак. Дражић се трже и већ хтеде да дубље уђе, да види, ко је ту, кад у тај мах из сенице нође неко. Дражић стане иа излазак и сад, при сутоњу, позна — Драгињу. Срце му силно закуца; у први мах није знао, шта да ради, но оиет се на скоро прибере и пође корак натраг, да Драгињи уступи места, да може изаћи. Али Драгиња се тргла. Крв јој застаде на тренутак, да у ндућем још жешће јурне кроз жиле њене. Није била у стању да се одржи. кад је и она познала Дражића, и са потмулим криком клоне, и пала би била на земљу, да је Дражић није нрихватио. Но чим се осетила у његовим рукама, дође к себи и пође корак натраг. — Немојте се срдити, госпођице, поче Дражић, а глас му дрхташе, случај ме је навео амо — ох! како му благодарим.