Stražilovo

519

СТРАЖИЛОВО. БР. 17.

520

— Није требало тако да радиш, али већ нек буде благословено! Опет га пољубе у руку, и хоће да излазе. — Није тако, момче, већ наздрави баби, па напи. Милош наздрави и напије. После се удале. Пели опет намигне Зарија, и за тили час ето Живка и Босиљке. Кроз плог су од Соке дошли, издигли су колац, па се провукли, да са сокака не улазе света ради. Кад их кнез види, убезекну се. Какво је то чудо опет, мисли се. Младенци приступе кнезу па га љубе у руку. Босиљка загушљиво плаче, марамом очи покрива. — Опрости, кнеже, био сам јединац у мајке, па ме као удовица размазила, и назвали су ме у селу „бедом", но ја ћу показати, да нећу бити беда, радићу на мом малом земљишту и поштеном муком ранићу мајку моју, а нећеш се покајати, ако ми кћер даш. — Шта је то опет, Пело ? — То исто, што и код Милоша, знаш, заволели се, рече Пела. — Дозволи, Танасије, и отац му је био у почетку беда а после какав честит човек, изабраћемо га за кишбирова, да се мало раду привикне, а друго каква би срамота била по тебе, да их се не примиш. Танасији није на ино, и њих благослови. Сока је код врати прислушкивала, све је чула и рупи изнебуха. — Живио Танасије, живили младенци! Сока узе бокал, наздрави и испије. И младенце понуде. — Видиш, Танасије, каквог ћеш имати зета, као и Милош, у селу им пара нема. Младенци га пољубе у руку и удале се. — Како прође петров пост, нек буду сватови, рече Пела.

— А кад је цура ускочила? запита кнез. — На Костантина и Јелену, одговори Пела. — Бага тај дан ми прокисле банке. А кад је тај Босиљку отео? — Одмах после прве недеље. Сад кнез даде отвори и завијену робу, поклоне, што је донео, и да Пели, да бира. Пела растре материје, мараме, и обоце. Наравно да је као најстарија за се задржала, што јој се допало, па и оне тороњске обоце. Сока иде ван, да и младенце доведе, они радосни у вајату пију. ДођУ— Чујеш, Танасије, ја ћу ово задржати, а друго нек је младама, Босиљки и Љубици, а Мили ћемо првог вашара купити, да јој не буде жао, па гле и луле и дуванкесе, за Милоша, ето, грабите се. Младе се насмеше па пружају руке Пели, која им даје даре, а Живко и Милош се гледе, једно другом намигује, значи, да је све за руком испало. Тако се ствар заврши. * * * После Петрова била с^ код Танасије два весеља. Весељу не би краја. Свако се дивио обоцима Иелиним. После је тек кнез Тана^ије својима по реду испричао, како се купао, и кроз какве је беде прешао. РБегово ће се путовање приповедати, док је села, прећиће у бајку, и кад се коме такво што догоди, рећи ће свет — „прошао је као кнез у купатиду." Пела ако и није достигла циљ, да добије у Љубици снају горостасну, као што је она добила је горостасна зета а покрај њега се и са Босиљком измирила Само је Мила остала у платки, и биће на проЦепу до повратка Ивановог. Кнез се пак зарекао, да неће никад више — у купатило.

зимњ ЈадЖа топлом даху угрејане нећи, №У меком крилу моје собе миле, У слатком друштву разговорних књига, Беху ми дражи умље обавиле. К'о таван облак што небом засветли, Кад зраци сунца на лице му сину, Па с њега сумор и сенчани вео Светлосном руком од један пут скину,

И Д А Н. К'о зрачна јара од топлога огња, Што нежном телу пријатности ствара Људскоме духу тако добра књига Дивотни изглед арајства отвара. И занет њоме раздраган ми дух је Од слатких мисли шарен венац вио, А руком своје љубави и наде Сав свет и земљу беше обгрлио.