Stražilovo

581

582

и његова Круна и скућили ово мало худе кућице, што ми сад развлачимо. Иа уштедили и нешто новаца. Али дуге године па се то малопо-мало разлизало, вели деда-Ата, и онда ће да окрене у световање. Није Ата видео баш никакве школе, али многе године проживео па од света доста се чему научио. Слушали смо тако деда-Ату по читаве сате а слушали би и дуже, да тек чија мати не повиче: Јоцо или Перо, јеси-ли огладнио, хоћешли хлеба. Ево, на! Прнемо и сви на те речи, а и не дочекамо, да Ата сврши. А кад дочекамо свршетак, завршио би најчешће са Круном својом, са бабом својом. И да је плакати могао и плакао би! Тако му тешко било без друга својега! Говорио нам он, како је и сина имао. Право лане! И увек би онда пољубио по једног од нас. Првог до себе. — Да те пољубим мешто сина мог, мог слатког Мирка. Еадгод би дошао до Мирка, сам би прекинуо разговор. Замислио би се. Устао би онда и ушао у собу. Шта је у соби радио, не знам. Никад нисам ни био у његовој соби. Кроз мали прозорчић могао сам назрети, како држи неки шешир у рукама. Други додају, да је шешир и љубио па да је и — клечао. Сиромах деда-Ата! Бог би знао. шта га тиштало у тим тренутцима! Сиромах Ата! То вам је дрво, са кога су све гране посечене, скоро са свим суво. Једва се тавори. Скоро ће угинути. Дани су му избројани. Нема деда-Ата баш никог! Никог не може својим назвати! Па нешто га се и сами људи клоне. Није им он пар! Његово коло одавно помрло. Онједан још живи! Деда се баш и не намеће много. И он се нешто сумира од људи! А и сам не зна зашто! Крив није ником. Ама баш ништа крив није! Увредио није никог! Никог преварио! Ни од ког украо! Никог убио! Биће сигурно зато, што је стар. Кукуљав баш старац. А доселио се, — бог га знао с које стране. Можда је и због тог! Ал ја бих рекао, да се људи Ате и Ата људи клони, што је он сиромах. Сиромах човек готов ђаво! И доиста неки држали деда Ату и за вешца.

— Онај матори вештац! могло се чути чешће. Много и много дете није смело у дедину авлију на игру. Мати му запретила. Извукло је по гдекоје и батина због деда-Ате. Напослетку, ко би баш и био на чисто са деда-Атом ? Не ради тај ништа и — опет живи! Не пита свет, како се деда хлебом храни! Доста је да не заслужује ништа а живи: храни се. Неки тек зна, како је чемерна корица хлеба, што ју Ата поједе. И горка је итврда! Било међу комшијама, који су жалили старог Ату. Па из милостива- срца доносили или шиљали деди, кад се у кући што бољег нашло: мало од јела, нешто од мрса. Та и Ата је човек! Хришћанин је и он. Нек зна бар, кад су већи свецн. Божић, ускрс, духови. Нек онда бар што лепше поједе. У нас се није пресипало. Рећи ћу, сиромаси смо били. И опет од свију смо ми највише шиљали деди. Сестра моја, Ана, мало које недеље ил свеца није носила деда-Ати мало чорбе и парче-два гибанице јел савијаче. Трчкао сам и сам поред секе. У собу дедину ретко је и сед.'ра доспела. На деда-Атиној кујни није било браве, ал он је увек подупрво врата. Морали смо лупати. Кад је изашао, рекао је само: — 0 боже, та ваша мати баш рани мене. Примио је онда. Рекао: хвала, децо! Ушао је и врата опет подупрБО. Звалисмо ми деду, да дође и да руча код нас. Никад није хтео! Једанпут само дошао на свечаре: о светом Стевану. И никад више. Онда се стидио целог ручка. Није готово ништ јео. У нас било гостију. Ту ујак и ујна, ту тетка. Сви са стране. Па онда и из села још двојетроје. Оправили се сви. Обукли стајаће руво. Обукао се и деда. И опет се штимавао, баш приметили сви, због тог, што је слабо одевен. Зацело зато није никад више дошао. Деда-Ата је баш сиротовао. Мање-више живео о корици сува леба. Купио би он по каткад и меканог. Ал то ретко, врло ретко бивало. Више није, него што јесте. Свет има право, што се чуди и диви, о чем живи старац тај ? Да не краде ? Знају неки, па приповедају и другима, како нестане деде по читав дан. Остави кућу нусту. Неки увардали, куд иде Ата и како иде. Бацио би на леђа стару своју кабаницу. Рукави су јој доле рогозом завезани. Кабаницу