Stražilovo

583

СТРАЖИЛОВО. БР. 19.

никад на рукаве облачио није. Узео би затим палицу и кренуо још за хлада у — прво село. Другом по сата пешице а њему сат и по. Трипут толико. Враћао се тек под ноћ. Опет за хлада. Носио је оба рукава у кабанице пуна комађем хлеба. Сиромашак ! Напросио је! Баш у туђем селу! Знао деда-Ата, да свет приметио, како он проси. Болело га то. Али помоћи нема. Ишао је бар у друго село. Није хтео, да га његови сељани виде, ако већ и знају, да је просијак! Да морао није, не би тај стао на туђ праг. Можда баш не би морао просити, али ко зна, докле ће живети! Смрт је на њега зацело заборавила. Испрошена кора хлеба трајала дуго Ати. Окорела се. Он ју сирома квасио. Омекшала је тако и деда ју јесги могао. . Хранио се тако сиромашак. Патио се управо. Чемеран је то живот! Деда није имао никог и — опет је поквашен хлебац делио са најближим својим. Имао деда у кући мачка једног. Имао је дуго време и петла. Добио га однекуд. Скапао је одавно већ. С њима се он највише и разговарао. Колико и колико пута чули смо,како дедаАта виче мачка па онда петла. Виче их баш по имену. Дао им он и имена. Зове их из травуљине. Хоће да их нарани. Прихватио се сам мало па се сетио и њих. Од малога мало и њима дао. Мачак се по комшилуку омастио зацело више пута него деда-Ата. Петао није знао скитати се. Нашао је које зрно на путу. У Атиној авлији зрна ни за лек. Не памти скоро нико, да је деда имао кад какве летине. Сиромах је деда-Ата. Стар је; престар је. И срамота га, што мора да досађује другом. Помислио је већ много пута: „Боже, боже, што ме не примиш већ, кад ником ни од какве асне нисам. На досади сам и сам себи а да нисам другом! Та баш ни за што нисам." Онет против божије воље није могао ни умрети деда-Ата. А доћи ће већ и то. И није далеко. Како који дан све ближе. Види се то и на деди. И познаје се. Већ тешко и иде; и ноге га издају. Уши и очи већ одавно. Од неколико година тешко чује. И, чим мало ветра само, а он не чује ништа. Нешто још види али то се не зове имати вида. Осећао и сам Ата, да неће још дуго. Па

све се богу моли, да не болује дуго. Ко ће га дворити у болести? Та нигде никог нема! Моћ издала деда-Ату сасвим. Не може већ ни да седи а од хода ни разговора. Тек по који корак кадар направити. Баш кад мора! Понајвише лежи деда-Ата. Нађе се когод, те дође, да обиђе деду. Али ретко! Наша мати понајчешће. Видела и она, да је Атин крај већ близу. Душе ради долазила, да надгледи болесника. Долазила на дан и по више пута. Доносила му по коју и понуду. Да богме, шта имала и шта могла. По коју крајцару и потрошила а да болном још снаге прибави. Слабо помаже! Дође једног дана мати Ати, а он ће нешто молити. Нека упрегне, моли Ата, Совра коње у кола и нека га однесе до попа. Има важна разговора. Зачудила се мати! Шта ће деда код попа? Опет рекла оцу. И отац је учинио Ати по вољи. Шта је Ата радио код поп-Самујила, није свет знао. Знао је само стари свештеник и још два старца, комшије свештеникове. Свет је говорио, да се Ата причестио. Није схватила ни недеља дана после тога а деда-Ата преселио се у вечност. Мати наша скоро увек у последње време била код болесника. Жао је било сиротог Ате. Дође на часак кући, да надгледи. Па опетдеди. Нико други ни да завири у Атину собу. Мари свет, што је Ата болестан. Мари ко, што ће и умрети. Нек умре! Доста је и живео! У недељу пред Атину смрт скапао мачак деда-Атин. Кад Ата чуо то, жао га било. Опет се обрадовао па ће матери нашој: — ћерко и ја ћу скоро. Данас а најдаље сутра и — Ате неће бити. Неће нико сузу за мном пустити. Штета није, што умирем. Говори болесник а једва речи изговара. Уморио се а тек неколико речи рекао. Примирио се деда. Али ће наставити. Нешто се помакао Ата. Гурнуо је руку под јастук. Рецимо, да је био јастук. Извукао испод њега стару неку мараму. А рука му сва дркће од слабости. Чисто се сад променуо деда-Ата И почеће веселим лицем, блаженим неким осмејком: — Синко и кћери! Спреман сам за други свет и — опет још једно имам да извршим. Ево ти ова марама. У њој је везан тридесет и један талир. Било их је више. Крваво сам их