Stražilovo

649

ОТРАЖИЛОВО. БР. 21.

650

РАЗНИ ПУТЕВ

ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак 1

ако је Милић читао и но кад кад коју при^метио у себи, док га није звоио напоменуло, да му ваља ићи на ручак. Лепо сложи „Заточнике" и положи их у сандучић, који закључа. За тим изађе из собе и упути се у трапезарију. Ту је већ затекао оба калуђера,. У нријатном разговору са Теофаном доврши се обед и већ хтедоше да устану, кад се у једаред зачују весели усклици и смејање. — То су неке женске, рече Теофан и устане нагло са стола. У тај се мах отворе врата и у трапезарију уђоше — Мара Нутникова, Дражић, Драгиња, Станић и Станићка. — А гле господина Милића, викне Дражић одмах с врата, од куд ви овде? Милић устане и поздрави новодошле госте. Самујило је употребио ту прилику и извукао се из трапезарије. Теофан. који је то једва дочекао, рече свима лагано, да не издаду, да је Милић уредник „Заточника", јер иначе ће бити зло. Сви му обрекну и одмах поседају за совру. Драгиња се у први мах стидила од Милића. али овај, који је сад већ био у душевном расноложењу, чинио се прошлога и невешт и поче с њоме разговор о свачем другом, само не о њеном бегству. — А имате ли шта за јело, рече Дражић и стане пред Теофана, зпате ли, да смо гладни као курјаци. — Ваљда ће се нешто' наћи, одговори Теофан, само се мало стрпите. Сад ћу ићи да видим. Међу тим, изволите мало вина. — Од куд ви у манастир ? запита Милић глумце. — Из Руме — па ништа, насмеши се Станић. Већ смо осам дана у Руми, знате ли то ; а данас и сутра биће слободно, за то смо и дошли мало у ову свету обитељ, да се одморимо и да променемо пиће. — Е па то ваља, рече Милић. — Уз то хоћемо нову глумицу мало да посветимо не само у тајне наше уметности него и манастирском светом водицом, рече Мара и погледи ђаволасто у Милића. Овом је тај поглед врло годио и он помаче своју столицу ближе Марииој. —• Њу водицом а нас вином, рече Дражић, је ли тако, Драгице ? Драгиња се насмешила на то и главом је одобрила речи свога мужа. У том се укаже Теофан. — Немојте, молим вас, да нам дате мало свете

мошчи, викне му Станић, на које је Теофан махао главом а остали ударили у смех. — Биће киселе чорбе за кратко време, рече Теофан, то је све, што се даје спремити на врат на нос. Међу тим је отац Самујило отишао у подрум, јер, чини ми се, требаће мало и оне друге чорбе. — Боме хоће, рече Станић. А знате ли, оче Теофане, да ћемо овде и преноћити ? — Ништа лакше од тога, одговори Теофан, места има доста. — Нас је тешко само напојити, иначе иде све лако, примети Дражић. — Да нам видите подрум. па не бисте рекли, да вас је тешко напојити, рече Теофан. — Е, онда гледим с мирном душом у најближу будућност, рече Станић; али где је та кисела чорба, настави и иоче се обазирати. — Биће, биће, рече Теофан и изађе опет из трапезарије. — Не чудите л' се, господине Милићу, што су ови наши вредни уметници погодили одмах у трапезарију а не у цркву ? запита Станићка. — Изволите? рече Милић, којисе с Маром пустио у дубљи разговор. — Хм, хм, примети Станићка, ви сте као мало профитирали од калуђерства, јер ми се нешто живо забављате с Маром, те и не слушате шта вас питам — Извините, госпођо, рече Милић и насмеши се. — Прашта му се, примети Дражић патетично, та у друштву смо, а у друштву се и калуђер жени. — Изволите, господо, зачује се глас Теофанов, који је ишао за ђацима, од којих је сваки имао у руци велику чинију, напуњену киселом чорбом. За Теофаном ишао је Самујило са боцама у руци и само се смешио. — Дајте ако бога знате, рече Станић. у мало што нисам издануо од глади. , —• Не иде то тако, примети Теофан, треба се најпре помолити богу. То су чинили и други и онда су онет сели за сто. Неко време владала је тишина и само што се чуло сркање и жватање. Добар апетит глумаца наведе и оца Самујила, те се и он нрихвати, ма да је већ ручао. Теофан је међу тим седео на свом месту и само се смешкао, Милић пак пустио се у жив разговор с Маром, и није ни пазио, шта остало друштво ради. Дражић је Драгињи вадио комад по комад из чиније, бирао је њојзи оно, што