Stražilovo

652

је најбоље и био је сретан, кад му је она рекла, да јој прија баш тај залогај. — Пре десет година био је и тај Станић тако пажљив, рече Стаиићка, а сад се и не обзире на мене, већ граби себи, што је најбоље. — Ваљда нећеш и ти после десет година такав бити? запита Драгиња свога мужа. — Ја? Никад ! кликне Дражић. — Видећемо, примети Станић жваћући. тако сам рекао и ја ире десет година. Је л' да сам казао, Јело ? — Да богме да си казао, одговори ова вадећи кашиком чорбу из тањира. — Смем ли вам усути чашу вина, госпођице? Добро је. рече Милић Мари лагано. — Молим, одговори ова, али и мало воде. Милић учини по заповести, али како је гледао Мари у очи, просне мало вииа на чаршав. — Биће крштења, па у манастиру, викне Станић и поче се гласно смејати. Мара обори очи а Милић се чинио те иримедбе и невешт. — Изволите мало сира, неће бити згорег, рече Теофан. — А, збиља, и неће, одговори Дражић. Хм, баш је добар. А шта ћемо после? — Иа пијуцкати, рече Станић. Самујило устане одмах и напуни чаше свима редом. — А, немојте се трудити, оче Самујило, рече Станић, умемо то и ми. Захваљујем вам. Самујило се поклони и седе онет на своје месго. — И сувише ми ласкате, рече Мара лагано Милићу, у Новоме Саду били сте више хладни. Од куд те промене? — Тек кад сте отишли, осетио сам, да вас нема, одговори Милић исто тако. Ми не умемо ценити благо, док је у нашој близини, тек кад нам се отргне, знамо, шта смо изгубили. — Ви говорите као да сам ја била ваше благо, примети Мара. — Немојте, госпођице, сваку реч узимати на вагу, иримети Милић. — Добро" сте сад нриметили, одговори Мара, чуваћу се од сад ваших речи, или ћу бар врло пазити на њих. — С вама је тешко изићи на крај, нримети Милић. — Ми смо глумице научеие иа сваковрсне љубавне изјаве, рече Мара, те није чудо, ако им и у животу мало верујемо. — Али ја нисам глумац, рече Милић, и ја не говорим овде своју улогу, у коју треба гек да се

уживим, да је ирочим, Речи моје диктира ми осећање. - Кад бих им могла веровати! уздане Мара. — Тако си и ти све нешто шаптала с тим твојим Дражићем, рече Станићка Драгињи и покаже главом на Мару и Милића. Драгиња поруменИ и ногледи Дражића. Овај се окреие брзо и притиште врео пољубац на румена уста евоје жене. Драгиња цикне, Мара се трже а остали се почеше смејати. — Немојте само редом, примети Теофан. — То ја баш нећу, рече Станић и узме чашу у руку, само да они тамо не наставе. На Милићу се видело као да не би имао ништа против а Мара се само намргодила. — У здравље нашим гостима, поче Теофан, да бог да, да су увек тако добре воље као сад. Живили! — Многаја љета! поче Самијило да пева и то прилично пријатним гласом. — Гле, зар није овај кале пем, насмеја се Станић. Није, није, рече Теофан, а, данас ће имати прилике да чешће опроба свој глас и да вас увери, да није ни најмање нем. Тако је у шали и у забави прошло неко време, док се нису дигли сви да се мало прођу и да набаве новог апетита за вечеру, као што је рекао Станић. Дражић је узео Драгињу за руку и одскакутао је с њоме преко басамака у башту. Станићка је узела Теофана из нод руке и упутила се за њима. Овај је поцрвенио и почео се нешто мигољити, али радо нрисгао је на то, да отнрати још увек лену глумицу у башту. Милић је Мари нонудио своју руку, коју ова с особитим неким смешењем прими а Станић се предомислио и остао јошутрапезарији, „да научи Самујила још и друге речи осим многаја љета, што већ зна", рече и с неким театралним покретом руке своје отпусти милостиво све остале. Вече је затекло госге при најбољем расположењу. Милић се, као што је Станићка нриметила. на живот и смрт удварао Мари, и ова је прилично понустила од своје одмерености. допустила му је шта више. даје пољуби и у руку. Милић је тудозволу, као што је Станићка рекла, већ и злоупотребио и само поновљено звоњење манастирског звона задржало га је, да у захтевима својим ие буде још смелији. На вечери је председавала Станићка а остали су поседали како су хтели. Самујило био је још озбиљнији него досад и још је мање говорио, на што је Станићка свом мужу издала рђаву сведоџбу, кад Самујила иије могао научити да говори. — Али код тебе сам учинио ремек дело, на-