Stražilovo

765

СТРАЖИЛОВО. БР 24.

своје погледе ка Вишњичком и Велико-селском друму, идући из Београда И ми смо онамо погледали. Хладно је било. Час по турали би руке у шпагове, па би искривили мале вратове за осталом светином, баш као мали тићи за својим храниодима. У један мах светина се заталаса. Са млогобројних усана отиште се испрекидан, ал' дуготрајан крик: ево их, ево их, воде их! Осврнусмо се. На брежуљку више „цигљана" указа се спровод. Тада сам мислио, мрца сахрањују; ал' сам се преварио. То беху живи људи, живи, ал' до скора и — сахрањени! Тако данас мислим. Онда? Нисам толико о томе разбирао. Мени је било к'о и другој деци, да видим што и остали свет, само с том разликом, што је остали свет анао, шта је то, а ми ама баш нисмо о томе ни појма имали. Ал' не, није баш ни тако. У мени је бар тај догађај оставио трајне утиске. Убити човека, крв видети како пљуском шиба из раздераних прсију, то је оно, што ми је доцније дало повода, да дубоко о томе премишљам. Спровод је стао. Беше то страшан, ужасан спровод. Жандарми около кола са пушкама; поред њих са обе стране друма силан свет. У средини тога таласавог венца беху кола са „живим мртвацима". У њима беше Љуба Н. кафеџија са Дорћула, а с њиме једна жена осредњих година, родом из Новог Сада. То ми је још свеже у памети. Као да сад у њих гледам. П1то је дете видело, човек о томе сада иремишља. Лаганим корацима упутише се ка ископаноме гробу. Љуба је певуцао: „Збогом, ЈБубо, збогом добро моје, „Љуба ти се на кајабурму спрема! „Кад ћеш, Л>убо, са тог месга доћи ? „Кад се роди са запада сунце, „Онда ћу ти с кајабурме доћи!" Тако је певао тај човек — убица, шта ли је? А жена? Она је стално за њим корачала. Испод убрадача видело се лепо, живонисно лице. Беху обоје везани. Доведоше их близу ископане — раке. Извршилац пресуде поче читати „сентенцију". И то је прошло. Наста час последњега растанка, последњега по•гледа на свет, на небо, на васионску лепоту, час ужасне смрти Жена отпоче крепким, одмереним гласом: „Сестре, опростите ми! Походите мој гроб, гроб несретне једне жене, која за један дукат губи свој живот, своју главу! . . ."

Глас се изгуби, нестаде га у последњем грцању. Тако је жена говорила. Тако је грмео њен глас на прагу — гроба. А човек? Он беше већ мртав. Хтео је нешто рећи. ал' му речи изумираху на уснама . .. Два контраста! Жена беше јуначнија од човека... И смрт је је гледала — отвореним очима. Заиста, дивна илустрација два супротна карактера! Да идемо даље. II. У једној од оних кривудавих улица идући од „Д. буле" ка „Видин-капији" једнога дана беше се разнео глас, да је Н. бакалии убио мужа неке жене, с којом је имао ближе односе. 'Го беше сушта истина. Дело је признао код полиције, а за тим и код суда. Пресуда је гласила: на смрт. Еао да га сада гледим, а има и од тада десет година. Омален, дежмекаст, малих плавих бркова, са белим шеширом на глави. Лица округлог, — без браде. Погледа благог, а држања поноситог! Након прочитане пресуде, искао је да — пуши. Пре тога узео је симит, да једе. Сирома, мислио је да жваће, ал му је један те један залогај у грлу засео, па ни маћи! Гледао сам како пуши! Цигара је горела. Мало по мало нестајала је са пухором у руци му, и он је лагано увлачио по који дим у себе. Догорела је и до прстију ... Пекла га је, али није осећао; он је прсте у уста увлачио, вукао, дисао, и опет дувао кроз нос ! Тада сам видео да и једна смотка може продужити живот за неколико тренутака. Тако је! Тешко се раставити са животом, са светом! Опоменуше га, да је време, да се пресуда изврши. Од оног поноситог човека постаде мека страшљивица. Плакао је, молио, да ужива свет, сунце, небо; да слуша цвркут тица, шумор плахога Дунава!... Умрво је као кукавица . .. То је друга слика. .. Поноситост се губи испред наперених пушака. Да ли има одважиијих злочинаца, што мирно гледају на смрт? Има! Али само даље ! (Наставиће ее.)