Stražilovo

741

742

Баш треће недеље поста у суботу дошао Милован са салаша. Дошао, вели, рад се сутра причестити на служби божијој а овамо га све нешто одавно већ кући вуче. Није Милицу скоро видео. У недељу отишао Милован на јутрење. Исповедио се после јутрења а тек на летургији ће се причестити. Ишао је са нсповеди и опет немиран био. Дубоке мисли бориле се у глави његовој. Кући је стигао. У соби је затекао и газдаИлију и Јуцу. Таман као да је наручено. Прилика је и учиниће, о чему је већ толико пута мислио и уз пут из цркве наумио. Назове бога. Уступи корак, исправи се па ће: — Слуга°сам вам али слуга верна. Тај слуга усуђује се пред вами оно исповедити, што мало час пред свећеником и светим крстом снаге није имао рећи. Тамо сам почео исповедати се а овде свршујем. Ако не рекнем све, бојим се, да ми неће бити света тајна на здравље тела и спасење душе. Чујте ме и своју реците: вашу кћер милујем. Одлучио сам се, да ју за жену узмем, ако само ви саизволите. А свеца ми мога и часног крста, који сам мало час целивао, бићу јој прави муж. Хранићу је, чуваћу је и од-а-зла бранити. Рекох вам а сад шта је ваша реч? Не да се рећи, како је изгледао и старац и старица. Већ у почетку су били немирни. Што ближе крају, све немирнији. Ниједно се није томе надало. Јуца је све бледила и зеленила. Неко време тишина била. Миловану се учинила дуга предуга а видео је, да се стари боре. Слабо се надао. Јуца се прва прибрала и гледала је то на Илију то на Милована. Хтеде већ да почне. — 0 том се не може одмах свршити, рећи ће Илија. Држао је, да ће се тако мало извући из ове неприлике изненадне. — 0 том ми се треба и са женом разговорити на само. Није то тек мала ствар и не иде то тако лако. Важан је то корак. Причекај Миловане, још који дан и онда Јуца није била нимало задовољна са мужевљевим речима. Прекипило у њој, зато и прекиде Илију: — Не мора се ту ништа разговарати па ни чекати Ја, као мати, нећу да за тебе моје дете пође. Ти ниси њој прилика. Како би то наопако изгледало, да Јуца даде кћер за пастира свог? Шта ће свет рећи! Па да имапт

бар кога! Дошао си из бела света! Да од женидбе не може бити ништа, могао си и сам знати, зато ти није требало ни почињати. Ни Илији нису биле по вољи тако опоре речи Јуцине а Миловану ни толико. Мирно је саслушао Милован Јуцу али је у души, у срцу, потресен био. Много би имао на ово рећи и опет не зна речи наћи. Бранио би се. Али је победио сам себе. Чуо је све. Надао се није више ни најмање. Ни сам не зна, како је изашао из собе. Упугио се с места на улицу а одатле право на салаш. Илија се још дуго разговарао са Јуцом. Он није баш тако противан био, Истина и код њега је запињало, што је Милован из света, али је опет увидео за ову годину дана скоро, да је честит момак па, као вели, боље и ваљаног без рода и фамилије него рђавог а са великом фамилијом. Ал Јуца не да ни проговорити. Милован је у њеним очима скитница. Дошао из света па да буде њен зет! Никад! Док је она жива неће тога бити! Било је баш лепих прилика за њихну Милицу па ју нису дали а сад таман за њега. Чуди се Илији, шта се он повео. Милици могу они бирати лепшу прилику од лепше. Ето и сад се поговара, да ће о ђурђеву-дну доћи Ранко Перић из М. Није баш ни његов отац пристао уз Илију, али је од добре куће. Има доста и сермије а фамилија је тек велика. Биће много пријатеља. Пита Јуца Илију, зар то није боља прилика од Милована, па сама и одговара, да Милован није наишао ни на траг Ранков. Бадава Илија говорио Јуци, како би онда Милован у кући остао, бадава јој тумачио, како би њему сву бригу и посао предали — не помаже то. — Деца би нас прихватила у свему. Ја и ти уживали би, како младе газде весело раде, како лепо живе, како се слажу и теку. Мирно би тако и спокојно провели последње дане. Спремни би у гроб легли, — навађа Илија. Не слуша Јуца. Она остаје при свом. Илији опет жао деце, јер видио и сам, да се радо имају. Каже он и Јуци то, ал Јуца вели: — Милица има оца и матер слушати и поћи ће за оног, кога јој они одреде. Баш се препирао Илија и Јуца Милици нису никад нишга ни споменули. Ипак се довијала злу. Видела је она, како је Милован као без душе изјурио из собе. Зацело