Stražilovo

743

СТРАЖИЛОВО. БР. 24.

744

се морало што ванредно збити а за њу би из- | ванредно било, кад би ју Милован просио у родигеља њених. Сва се упрепастила била, кад је помислила, да ју је Милован просио, па су га отац и мати одбили. То може лако бити! Зато и била онако тужна, онако невесела. Цео тај дан била у кући газда-Илијиној велика тишина. Отац и мати били нешто замишљени па и кћи, ма да не знаде ни сама зашто. Когод тог дана био у њиховој кући, приметио то а кум Влајко баш и запитао, откуд то? Да се није каква несрећа догодила? Неки старци на ум узели, како Илија није те недеље ни у цркви био а још је часни пост па крстопоклона недеља. Илија је увек ишао у цркву. Не би он пропустио ни вечерње а камо-ли летурђије. Милица није у ту недељу после подне излазила на игру. Момчад и девојке скупљали се уз часни пост на ледину вап села Тамо се играли народних игара. Другарице су истина дошле по Милнцу, али су без ње отишле: зло јој било. Илија и Јуца видели то, али се и невешти чинили. Они су држали, да Милица не може знати, шта се оно јутрос догодило. V. Прошло је неколико дана. У селу се све нешто шушка о кући газда-Илијиној. Сваки зна по нешто да каже, али нико ништа сигурно. Неко и претерује. Говорило се много, али опет крадом. Илија је био припознат, па га нико не х ј вређати. Нико у селу није рад био, да баш он кућу Илијину изнаша на глас. У многом разговору више неистине било нег истине. Највише се запињало за Милована. Особито, кад неки рекоше, како се исповедио о јутрењу а на причест дошао није. Други су додали, да је пешке и сав узбуђен отишао на салаш још пре службе. Морало је дакле нешто бити. А шта је управо било, знали су само Илија, Јуца и Милован. Другарице, као другарице, питале Милицу. Ал шта им она знала рећи? Миловану после те недеље падало често на ум, да се уклони из Илијине куће. Ублажио би, можда, тако љубав и своју и Миличину;

опростио би терета обоје. А време би свему лека нашло. Није могао то учинити! Сећао се он, да ће тако тек пући глас по селу и девојка на глас изаћи. Он није смео отићи. Причекаће, док се мало заборави по селу о свом хлебу туђу бригу водити. У оваким тренуцима лаћао се Милован фруле, утехе своје. Свирао је и тужне мисли растеривао. Тужна и жалостива била то свирва. Баш му од срца ишла. Тако дан по дан па се заборављало и о Миловану и о Милици а и о целој Илијиној кући. У том дошао и ускрс. Други дан ускрса изненадише се и отац и мати па и Милица сама, кад у авлију уђе Милован са селеном у руци. Уранио је са салаша. Био је на јутрењу. Деливао васкрсење. „Ваистину васкрсе" рекао и од свештеника селена добио. И сад је дошао, да полије велику девојку. Први ју баш он полио. Желио јој, нека јој се скоро јави најлепша прилика од свију досад. Шта је било пре пет недеља, Милован ни да спомене. Милица опет рада чути. Да сама реч поведе, није лепо од девојке. Не приличи јој, — зато јој се и свалио терет на срце Тешко јој било. Цело јутро мира није имала. Срце јој живо куцало а румен је подилазио, кад год би и случајно у Милована погледала. Ређали се поливачи. Било је и смеја и шале. Милици није од срца ишло. У том пројурише кола једна баш поред Илијине куће. Коњи у коли жеравице. Когод у кола погледао и на њима видео младог момка са старијим човеком и женом, а сви су свечано обучени, и нехотице је рекао: то су просиоци. Неки су чак и познали доброг газду Перића из М. и његова сина Ранка. Кад су кола ушла у авлију Илијина кума Влајка, суседи су таки рекли: Ранко ће просити Милицу Јовићеву. Поред њене куће и протерао је коње као виле а баш није туда прави пут. Још нису гости честито ни посели а жена Влајкова ишла већ улицом. Смешкала се и журила се. Уђе управо у Илијину авлију. За по сата вратила се За ново по сата, још пре, видели су сељани и њу и госте, како одоше кући Илије Јовића. Милован баш полазио у цркву а они на врата. Тргао се. Пренеразио с.е. Скаменио се