Stražilovo

825

СТРАЖИЛОВО. БР. 26.

Соломон. То могу бити сам — ал' онај крај: „Мој силни дух се" Балкида. „С Богом мерио" Соломон. ,,Ал' ропкиња ме једна згазила" Балкида. На трагу већ — па дивљач промашаш, Соломон. Т& дивљач? БаЛКида (смејући се). Ти си! Соломоп. Ја сам ? Лудости! Да пијем. Вина! Ја је не схваћам, Ту робињину ногу — шта ли је? (Донесу му вина те пије.) Балкида. 0 много значи једна слика та! Јер све на свету има значај свој Па да је песма, један мален спев Онако леп, к'о песма слављена, П1то-но је моје деве певају, Суламка нека где се спомиње, Соломон. 0 ћути једном, с-отим престани! Јер нисам трезвен, те бих могао Сасрдити се на тај разговор. Балкида. Ту кажу неког цара с пурпуром И он је владар — златан престо сја Уз то га краси, што је млад и леп И дотле ми се збиља допада. Соломон. Окрени друго, кад те молим Балкида. Не! Баш о том хоћу -— то ми годи баш, Једаред ми је једна девица То певала — па после дође реч На просиоце моје љутите, Које сам као у смеју одбила И тад ми нешто паде на ум ти! Мнидијах: кад си тако славан цар, 8а цело онда царски осећаш Ал' није. За те није краљица Јер ти је не би знао љубити Из руке какве младе пастирке

Ти радије би дарак примио Тог цара нема — роб је робињин, Соломон. Тако ми Ципра — лава дражиш! ћут' Ни реч о песми више — престани! Балкида. Ни реч о песми. Јер што геније К'о живо спева — живо ј' заиста. Па куд је та лепота — Суламка? Надсијава-ли све? Дај зовни је, 0 чудне игре! Где голубици Из шуше — клања цар к'о какаи роб. Суламка мора бити диван створ, Јер другче не би цар — полудео! Соломон (дигне пехар). Балкидо, ћути! Балкида (иеправивши се). Удри, смрви ме! Ал' ругаћу се. То је лажура! Та није за те! Мишљах до сад: — сан, Тек спев је то, а ти, цар, већи си. Ал' ти низоту љубиш — љубав та И јефтина је — таке наћ'еш свуд! СОЛОМОН, (тресне пехар о земљу). Ја не знам њу — та какву Суламку! Тако ми Ципра, ја те не схваћам! Је-л' доста? Суламка (борећи се да се прибере, посрћући потрчи према степеницама престола и падне). Доста! Балкида. А! Играчице СОЛОМОН (»рискочив да ухвати Суиамку). 0 проклет да сам! Нроклет, Суламко! Гле занесе ме проклет вински дух. Голубичице, устај, прогледај! Де вина, квасте слепе очице, (Дечаци послушају.) Не умри! Камо Мемнон, лекар мој, 0 брзо, спасте цару невесту, Наградићу вас пуно богато, 0 брзо, камо Мемнон, лекар мој. Балкида. Је-л то то чудо — ком се зачуди? Суламка (дошавши к себи). Шта? Где сам? Ту? Гле, откуд дођох ја? (Сагледавши Балкиду.) Имате право, сад су краљице Иридошле, да се другом ругају, Суламци више нема места ту.