Stražilovo

823

ОТРАЖИЛОВО. БР. 26.

824

НРИЗОР СЕДМИ. Мемпон (сам). Заносити се сад, кад кипи гњев И осветнички пламен букти свуд! А ови мудри — ником ни у траг! Ахија нест'о — Јеровоам с њим. За Бена нису рекли, истина, Ал' ја се страшим. Нису требали Упустити га. Нећу спавати, Ни пити нећу. Трезвен — опрезан! (Оде.) ПРИ80Р ОСМИ. Свирка из даиека. С десна долази, не дишући Суламка, с раснлетеном косом. Суламка. 0, тешког пута. Скупих снагу сву Већ ту си сад па полак готово! Сад не знам, шта је несвест с виса тог, Над бездном тим, над брзим потоком То није ход — то беше крилат лет Са брда доле у Јерусалим. Изопијане страже. Један зја А други спава; — мене пуштају, А баште широм. Шетај по вољи! И дођох. Ходник грања зеленог У недоглед се, диван, пружио, Шареним сјајем скроза осијан. Кад дођох на крај — сину неки сен, Баш као да видех цара с гостима, Где шета; ал' га брзо нестаде. Од дрвета, од једног до другог Лагано сам се напред пробила, И не пазећи, како боде трн. И сад сам овде. Ту ћу дахнути. (Обвире се.) Јер дође, знам, гле, онде спаће он То каже цвеће и тај душек мек. 0 сад да имам каквог човека, На да га викне, зовне. Куку, јој, Шта носи нама ова кобна ноћ! Дојако ми је срце играло, Кад дође близу с њим — још и јутрос, Треаутак пре је било весело: Страх беше само сен на сличици, К'о облак црн кад мрачи небни свод: А сад! Да стоји овде преда мном Не б' мирна била — већ бих цикнула: „Беж; драги, хајдмо, ту нам грози коб. Хајд даље — п'онда натраг никада." (Свирка се приближује.) Да, никад! Ту ј' и мирис отрован И страх ме хвата — твоје срце ту

Изневерити може Суламку. 0 грозно, грозно, ал' је тако све Та ти си веран — али сумња тре! И мучи срце, као злобан глас Ко иде? Иалмо, скриј ме један час, Док прође он —; док мало одахмнем 0 дођи — дођи, ја те чекат смем Пред-а-те ћу се доле бацити И нек се срдиш — опет мој си ти! (Сакрије се ва иалму тако да је гледаоци виде.) ИРИЗОР ДЕВЕТИ. Долаве с леве сгране играчице. — Трубе јече. Долаае дечаци што служе. (ЈОЛОМОН и Балкида. Играчице се иовуку натраг, чинећи нолукруг око палме Суламкине. Балкида Ваљана мисо — ту сад седимо! Заморила ме гозба. Соломон. Таки мир Већ и ја желим — Одгоненух све Загонетком ме ниси сузбила. Балкида. Највећа иде сад на послетку. Иогађаћеш ми још. Погоди то Иа онда ти си мене сузбио. (Седну.) Соломон Па де! Ал' прво чаше — чаше, хеј! Од којег вина жели краљица? Балкида. Од првог. С мора чак до пустиње Ни грозд се данас пеће штедити. Хајд на острва! Точ'те Ципра, де! У њем је ваљда племенити жар. (Дечаци прунсају влатне пехареве.) Балкида. Е загонетку: „Ја сам силан цар И опет човек најнесретнији У целој земљи; мој се силни дух И с Богом самим поч'о мерити, Ал' ропкиња ме једна згазила." Соломон. Де даље! Балкида. Нашто? Ја сам готова Соломон Завршила си? Не-б' се надао Још једном дакле: „Ја сам славан цар, Балкида. Ал' опет човек најнесретнији" —