Stražilovo

805

СТРАЖИЛОВО. БР. 26

806

И високу Шајтан гору, И облаке на Елбору И све њему чудно беше, Узвишено и свечано, К'о да му се рајска сладост, У заносу слатком јави; Да му срце радост пије, Да му душа бајрам слави! X. Али опет у сећању, Као тавна опомена, Из пучине заборава. Мисао се јави нека, 0 минулом оном добу, У прошлости што је гробу Веоград. •-&—< СУБЕНО ПРИПОВЕТ 'Свр] ®§ролазили су дани. Прошло и недеља па и месеци. Милица се помало поправља. Прекужила је већ. Јуца опет све нешто поболева. Одлежава а честито ни сама не зна, шта јој фали. Откако јој онај несрећа оставио кћер, никад веселог часа. Стиди се и себе и целог села. Не иде никуд. Ни у друштво. Не говори ни с ким. У цркви није била и не памти кад. Гризе је то. Страшно је гризе. Та баш она, рођена мати, убила срећу детету свом. Никад јој те мисли из главе не избијају. Оне јој баш и грозницу навукле. Јед је то! Прилегала тако Јуца а све се нада прећи ће грозница. Али она не попушта. Све је јача. Јуца се већ и у кревет свалила. Немирна савест па љутина не избивале јој из главе, док је на ногама била Сад још више је море. Не воли ни да јој ко дође. Све мисли о Ранку, па о Милици. У грозници и бунца. Све говори о Милици. Жали је па и плаче. Затим окрене Ранка клети. И Илија и Милица у великој су бризи. Зову све бабе и све врачаре из села. Носио Илија Јуцу већ и у Т. некој Маџарици, која се прогласила као прави врач. Свако на своју руку тумачи Јуцину болест. Наручују, чиме и како треба Јуцу купати, па

Ал' заборав неда клети, Љубе своје да се сети. Покрај њега на постељи, Место њеног мртвог тела, Стајала је ружа бела. Њен пријатни, благи мирис, Занесе му чисто душу, Усталаса цело биће, Као вино кахетинско, Као крепко, слатко пиће И незнајућ' ни сам зашто, Док му поглед питајући По колеби тихо блуди, Срце му се стеже јако, И дубоки, тешки уздах, Из ломних се изви груди . . . Војислав.

ЈЕ ТАКО. г А С А С Е Л А, сетак.) шта јој давати, да врућичина попусти. А врачају? Бог би знао, шта све не врачају. Чинило се и чинило али све узалуд. Јуца се све чешће буни и бунца. Заноси се сваки дан скоро. Једва се Илија сетио, да донесе лекара из вароши. Донео га. Сад је тек чуо, да његовој Јуци нема лека. Доктор је нашао, да је Јуца на смрт болесна. Но може се још дуго патити. Тако је и било. Дуго лежи већ. И лежаће Јуца још толико. Кад је при себи, каје се. Не може доста, да се накаје, што је хтела кћер да уда за немилог и недрагог. Жао јој; срце јој пуца, што јој кћи изашла на глас а ни крива ни дужна. Не мари, што је она болесна. То је и заслужила. Бог ју казнио. Болује Јуца већ више од по године. Друге из села долазе и обилазе ју. Теше је. И разговарају се. Чује тако, како јој несуђени зет просио своју девојку из села, али није хтела. Девојка паметна па видела, какав је Ранко. Та за-бога! Оставити он испрошену и прстеновану девојку! Дознала Јуца тако, да је Ранко узео јесенас Сосину братичину. Разумела и то, како није са женом лепо живео ни цео божићни пост. Што дикла навикла! У биртију па у бир-