Stražilovo

1195

ОТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1196

и кнегињом. богатири и бојари ћуте као заливени. Вмадимир шиље по Илију, који долази голих руку, без сабље и буздована. Кад се противници сретоше на стратишту, но мегданџијском обичају замећу беседу. Татарин, хотећи испитати снагу свога такмаца, пита га: „А по многу ли Илбл ваш г Ђ хлеба 'Јстђ? а по многу ли Илвн вашљ тшва пг,етт. ?" Илија, знајући у чему је сгвар подругљиво му одговара: „У нашего Илби батгошка 6 нлђ крествлнинг (сељак) у него бнла корова &душ;ал, она много пила-^ла и лопнула (пукла)." Татарин се расрди на овакав одговор, извади сабљу, да посече Илију, но овај доваги своју богатирску шапку (капу) „ изђ земли греческои" и њоме пресече Татарина на две половине. После овога мегдана већ се у билинама не с-ретају Татари, за билине је овај мегдан, што за историју победа, коју су Руси 1380. године одржали над Татарима. Илија је све своје доба провео на добру коњу у широкој степи, „ота младости 4здил г б до старости," а та је старост тешка, дубока, сам се Илија често на њу жали: „А глубокаа староств триста годовт>, а триста годовт. да шгтБдеслтт. л4тђ." Иародни певач у Срба тешко се растаје са својим омиљеним јунаком Краљевићем Марком, но опет се покорава вечитом закону и природи, која својим током носи цвет и плод, живот и смрт. Руска песма није могла допустити, да се онај Илија, који ломи сву сиду татарску, за триста лета чини толико мегдана, да се тај Илија боји смрти. 0 смрти његовој нам нишга не кажу, оне знају, да је ишчезнуо, да се у камен претворио, ал не да је умрво. Нема доказа, да је Илија историјска личност. Као историјске личности помињу се у летописима Добриња и Аљоша Поповић, које опет народ пева као помагаче Илији, о њему пак у тим летописима ништа се не вели. Он није од оних јунака, који су некад доиста живели, после себе оставили какву историјску успомену, те их је с тога народна машта преселила и убројила у ред богатира. Илија је јунак потпуно идеални, што му у исто доба не смета, да буде и више историјским, но многи који су не само живели, но иза себе и оставпли какав знак живота; у идеалној личности тога бога-

тира потпунце се исказује историјски карактер руског народа. Као што је у Светогору исказана сурова физична сила, исто је тако у Илији исказана сила оне друге половине, што мери не количином, него каквоћом. Вредност те каквоће налазимо ми у ово неколико назива, којим народ карактерише живот и сву суштину деловања свога богатира: „столтелв за роднуго землЈО, оберегателв еа со вс&хт. сторонт. " За Илијом долази Добриња Никитић, по летописима стриц, по народним песмама синовац кнезу Владимиру. Билине у опште износе Владпмира као старешину не само по власти но по годинама, у билинама од њега нема старијега, те отуд противност међу хроником и билином. Колико је год руски народ имао појма о добрим странама витештва, све је изразио у карактеристици овога јунака. Поред тога, што је неустрашив јунак, што није лукав, није гордељив, он зна како се треба разговорити с богатиром, како поздравити или опростити од њега. Богатир, је ли победио свога противника, никада му живот не прашта, ма га овај колико молио. У билинама сретамо једини изузетак код Добриње. Он се у два маха бије са огњеним змајем Гориничем и кад га овај моли, да му поклони живот — Добриња му и прашта, али под урловом, да већ не води у ропство момке и девојке. Но змај није одржао речи. У кратко иза мегдана, уграби он синовицу Владимирову. Добриња се по други пут спрема на бој. Овога пута ослобађа из ропства не само синовицу Владимирову, него још много туђих царевића, краљевића и руских богатира. Други посао овога богатира био је да испуни поруку Владимирову: да стиша немирне орде, да прокрчи „у земљи кавкаској" пут чак до у Грчку до кнежева таста Етмануила Етмануиловића, затим да покори пјатигорске Черкезе и Татаре, Чукче и Ољутере. Даљина пута и величина посла, намећу јунаку мисао, да се може бити никад више неће вратити, с тога се и прашта са својом женом остављајући јој аманет, да га чека дванаест година, а после тога рока, нек се преудаје за кога јој драго само не за Аљошу Поповића. Билина прича даље, како је богатир савлађивао један посао за другим, а међу тим ни његова жена не „седи залуду." Није прошло ни годину дана, а она се већ преудаје таман за Аљошу. Радња у овој билини достиже врхунац песничке лепоте, кад се на богатом сватовском пиру пред сватовима јавља сам Добриња. Ми бисмо очекивали, да