Stražilovo

1197

СТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1198

ће се сад заметнути бој, да ће неверница платити, Аљоша погинути, готово нам се чини, да је то природан излазак, да се заплет може једино тако решити. Ми знамо, да под Тројом траје читавих десет година крвави рат, пролива се море љуцке крви, гину сви велики јунаци само за једнулепу Јелену. ЈЕавегси цџаџ ог 1 аг дХ^Лц "Љод К.ои Пошјмд ш1 Хадд еуџцеИсо П/ницош." (Доћи ће дан, да пропадне света Троја и Пријам и народ копљаника Пријама) — и то опет само због једне жене. До таког ништавила нигде ни издалека неће доћи руска билина, да већ и не говорим о српским народним песмама. Какав оавив БеШ — таки и јунаци. Ахил, глава свијем јунацима у Илијади, кад оће да му узму наложницу, он части „много славног" Агамемнона тако „изабраним" речима, којима се у нас једва бабе бруче; а кад мујевећ одузеше, он седи у песку, поред „црне лађе" и — плаче. Јунак и плакати за прљавом кецељом! Каква грдна иронија, каква наказа одјунаштва! Ја разумем плач Краљевића Марка за његова два побратима, који цвиле у тавници. Кад му долази ова вест: „Он с' удари руком по кољену, На руци му пуче бурма зЛатна" па онда: „Јаој мени оба нобратима, Та ђесте ми данас запанули" и даље: „Рони Марко сузе од очију, У образ је као земља црна, Жао њему оба побратима." Ове су нам сузе појмљиве. Јунак има пред очима судбу својих другова, његових помагача, са-бораца за идеју, која руководи радом свију заједно. Да Ахил увиђа ништавост, ради које се лије љуцка крв, па да с тога одустаје од даље борбе, ми бисмо видели јунака,у коме се сасредоточавају лепа својства једног народа, наше симпатије биле би на његовој страни. 0вако место јунака ми видимо капризну жену. Његов сурови, ситничарски карактер огледа се даље у поступку с мртвим телом Хекторовим и дочеком старога Пријама. Кад је Ахил таки, какви тек остали морају бити? запитао би когод. Разуме се, гори од горега Са своје стране, ја горе не бих знао осрамотити Марка, него кад бих му хтео примењивати Ахила. То би без сумње рекао и Рус за свога Добрињу. У својој

кући затиче он сватове, жена му се преудаје. Жица је врло јако затегнута, ади није пукла, дошло је до последње границе, али та граница није прекорачена. Части јунакове није се такло, та тек је свадбу затекао, те ненатзи довољно узрока, да замеће кавгу. Њему је мила жена, али му је мио и живот јунака, који је с њиме заједно видео доста муке и невоље. Каква разлика међу Омировим Одисијем и руским Богатиром. Онај коси просиоце своје жене као азијска холера, негледајући, што су то све „велики" и „богуслични" јунаци. Овај узима своју жену, говорећи само: „Гд& зто видано, еш,е гд/1; зто слнхано, Отђ жива мужа замужт. идти?" А његов такмац Аљоша иде да га одмени на застави. Руска песма и сувише поштује јунака, особито таког, ком је дала назив богатира, а да би га погубила ради женске главе. Аљоша је јунак, помагач Илији и Добрињи, али не толико мио народу као прва двојица. Он је рода поповскога, а од тога се рода — како веле билине — свашто може очекивати. Овај јунак је млад, виђен, доста пута лукав, туђу жену уме нревластити, већој власти зна се умилити, чак његово јунаштво не цени се особито, два пута се бије с Тугарином Змајевићем и убија га не толико јунаштвом колико лукавством. Што је Аљоша овакав то је крив род поповски, јер је то на њега прешло с тога рода путем наслеђа. Што је Аљоша често исто таки јунак и богатир као и његови другови — билине приписивају његовој дружби с Илијом и Добрињом. Кад споменемо још Василија Буслаева и Садку, обојицу из Новгорода, који немају ништа општег с Владимиром и с Кијевом, него раде са свим одељно — онда смо набројали главније руске богатире. Богатири новгородски не бију се са спољњим непријатељем, не стоје на застави него бране народ од домаћег насиља. Особито се слави Садко, чије лађе плове по: „славнои матушк^, по ВолНћ-р г ]ђскЗз", и који не да купцима новгородским, да варају сиротињу. Билине нам неједнако казују, како је нестало богатира, оне не допуштају, да су изгинули или помрли. Једне причају, да су исчсзнули једном у боју, кад су видели, да туђу силу немогу свладати ; друге опет кажу, како су се једном богатири тако посилили, те изазвали на мегдан сву силу небесну. Ова их јесила покарала пустив на њих подземне духове, с којима