Stražilovo

1199

ОТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1200

се богатири увате у коштац. Овако вели једна билина о нестанку богатира: „Билисв витлзи три дни билисБ три часа, три минуточки. Намахалисл ихђ илечи могутннл уходилисл ихт. кони добрне, притупилиск ихђ мечи булатнне, испугалисБ могучте витлзи, поб-бжали вђ каменвтл гори, вт. темннп пешери. Какт. подб^житт. витлзб кђ гор-ћ такт. и окамен'1;тт>; какт. подб4житт> другои, такт. и окамен^етт.; какт. под 6 г 1 з Житђ третти такт. и окамен^етт.." Тим се завршује у народним песмама доба Владимирово и доба његових богатира. У тим песмама већ се исгоријска судба народа обележава општим цртама, унутарњим смислом. Млађе поколење богатира, и ако се примиче обичним људма, опет није чисто од преувеличавања. Билина ће често пренети по коју црту старог богатирства на ново колено. Од овога је чисго тек треће доба билина, т. зв. историјске песме, у којима већ нема богатира, него њих замењују ,,поедин!цики" (мегданџије), а то су све

лпца историјска као што је Никига Романовић, Јермак, освајач Сибира и т. Д. У овом добу билина иде с Владимира на Ивана Грозног. Центар радње већ није Кијев но Москва. Но прелаз с Владимира на Ивана, из Кијева у Москву није изменио епски облик и израз песме: он је у ово доба исто таки, као што га видимо у добу богатирском. Билине су певали народни певачи уз „гусларнБШ звонх." Ти гуслари су будили народну свест, крепили га у тешком добу татарског робовања. Билине и гуслари били су једини весници бољих дана и народне слободе. Билине су достигле крајње цељи и мирно могле уступити своје место културном развијћу, које је и обусловило даље ц::етање народне песме. Билине карактерише: јаки морал, правица, што је вољан народ у песми да ода и непријатељу оно што је његово, тамак као и руском богатиру; језик који и ако прост, али звучан и пријатан; казивање је неусиљено, мисли теку у лепом правилном реду. Што се пак тиче естетичне вредности и разумевања идеје, песничког полета и дубљине мисли, јачине речи и округлине стиха — ја бих билине могао упоређивати српским народним песмама тек кад бих најпре дометнуо оно Овидијево: 81 рагуа Исе! СОШрОПеге та§Ш8. У Петрограду.

ХУМОР У ПОЕЗИЈИ 3-1 ЈОВАНОВИМ.

(Свршетак.)

^а се могу удубити у дечија осећања, да . се могу умислити у онај мили. шарени свет њихових замисли, у округласте облике њиховог појимања, у потпуну могућност њиховог представљања — ја бих, држим, тек онда могао достојно оценити не само важност дечијих песама Змај-Јована Јовановића, него и онај непосредни душевни утисак њихов на тај мали, умиљати и невини свет. Али, детинско доба лежи већ далеко за мном а ја нисам ЗмајЈовановић, да се могу тако уживети у осећаје и замишљаје дечије. Треба за то имати ружичасту дубину племенитог осећања и ведру висину песничког замишљања. Та нигде, ни у каквој прилици не огледа се чиста душа јасније, него у саобраштају с дечицом. Деца су бољи психолози него матори људи; они боље прокљуве људске особине него матори људи; они знају одмах ко је, поред све буре и непогоде светске, у души својој очувао невиност,

коју реч ми старији преводимо са поштењем' они знају одмах, ко им је пријатељ — та ко децу љуби, то је добар човек. Је ли нужно онда, да тумачим онај апсолутни уплив дечијих песама Змајевих на тај мали свет? Је ли нужно онда, да се упуштам у разлагање дечијег радовања при погледу само једне песме Змајеве? Шта деца том прнликом осећају, читав је свет, свет мио, ружичаст, весео, бескрајан. А за чика-Јову? Ја га чисто педим, како му се из очију круни крупна, чиста суза искрене радости — задовољење његовом труду, толикој бризи, и мир задовољства за признање бескрајне љубави његове. Нико не уме тако да благодари као дете! И ничија благодарност не може тако да дирне као дечија! Ох, сећам се веселог, задовољног смејања њиховог, кад сам једном приликом случајно завирио у гомилицу такве дечице. Најстарија девојчица држала је у руци „Невен" и читала.