Stražilovo

1!)

( 1 1\\/М1.|П1!< »

новић посЈати на изложбу одмах из почетка, док је дан био дужи, још би тада могли зар савладатп лепи али тешки задатак свој. Кад се помисли, да су они посао свој започели истом почетком септембра, да су га морали радити на месту, које се отвара исгом у девет сати пре подие, а затвара већ у шест по подие, у локалу, где свахш час попеко уђе и запиткивањем и разговором смета и прекида озбиљно научно испитивање и проучавање — онда се заиста морамо дивити оном неумориоме труду, оној правој научничкој истрајности, којом су вредни српски археолози савладали и трећину свога носла Валтровић и Милутиновић бијаху се данас одлучили. да се користе пријатељским позивом свога услужнога колеге дра Б еле Цобора, те да с њиме заједно бану у Острогон и разгледе богате ризниде острогонске базилике и чувене збирке његове еминенције кардинала Јована III имора, арцибискупа острогонскога и примаса угарског. И онако је сутра недеља, када се не ради на изложби, јер су недељом сви павиљони затворени. С њима је канио да пође и Н и к о л а А. 11 л а в ш и ћ, вредии прибирач српских црквених старина, али је у последњем часу одустао, спречен својим пословима око распремања хрватсвога павиљона. — Место Плавшића прикључио сам им се ја, да се користим овим излетом и да обиђем малену српску општину у Острогону. Било је то пре 7 сати ујутру, у недељу 3. новембра 1885., када смо се сва четворица састала па перону станице аустријске државне жељезнице, журећи се, да уграбимо брзи влак, који вози јутром из Пеште у Беч. У аустријске жељезнице је ружна навада, да јој брзи влакови возе много скупл,е но они обични путнички, али за то јуре као муња. Јутро студено и магловито, навешћује прави јесењи дан. Синоћ иас је прострелила весг вечерњих листова, да је краљ Милан нав е с т и о Б у г а р и м а р а т. У пас пуне шаке јутрошњих листова, читамо грозпичавом журбом ратне прокламације. У одељку, у који смо журно ускочили, јога је један сапутник; по кесерастој рејавој бради, по кукастом носу рекли би, да је колепа јудина. Тек гато смо се кренули, а нагаем Јакову мало потесно: ракољи се као квбчка на седалу. У дра Б. Цобора три четири повећа иакета, у које је увио неке драгоцене старине из ризнице примасове, гато су биле иа изложби изложене, па их носи сада,

да их врати. Од отих старина држим ја некога сребрнога свеца на крилу, а мој се комгаија тоска све ближе мени, тек гато ми није усео за врат. Одвијем мало мога свеца, да се забеласа, па рекнем своме сапутнику озбиљно: »Не гурај се, народе! Јер ако отпадне овоме свецу рука, не смем примасу на очи без вагае— хиљадарке!« Кад ти чу мој Јаков, кога ја држим на крилу, одскочи као да га је змија пекнула. Било да се уплатпио од свеца било од хиљадарке, тек се брзо прибио у ћогаак, па се стињио као лепиња. Влак јури као бесан кроз маглу, прозори посукнули па као да гледатн кроз њих у сиво олово. Са овога суморнога јутра у нрироди и ми смо сетни. ћутимо, сваки се занео за својим мислима, чак се ни мој комгаија не миче из свога буџака. Не потраја дуго а влак стаде у Вацу. Магла се била мало разбила те се са влака могла видети варога. — Има ли јога колико Срба у Вацу? —■ запитаће ме Валтровић. — Има их доста, и то у две опгатине, једна је тужна а друга је сужна. Ено ви'га опе малене цркве, то је српска црква. Уз њу имаде једна кућа и у тој кући цигло јога само ј една српска породица. Глава те српске куће представља опу поноситу српску узречицу: »И један Србин је народ«. Тај брат Србин је председник, одбор, скупгатина, тутор и црквењак српске општине — он је у њојзи све и сва. Њему се трипут у годшш поје православна летурђија, иа можега мислиги, како чудно одјекује у тој црквици, кад свегагеник о »великом входу« издигне нутир и узвикпе те помене: »И всјех вас православних христијан!« То ти је тужпа општина. А ено ви'га оне друге куће, гато је као неки град на крај варогаи — то ти је д р ж а в н а а п с а н а. Ту ти станује друга и то сужна српска опгатина. Има ти ту на стотину нагаих несретних синова, које је пијана глава, пакосно срце, осветљива рука довела до тегаке робије. Та општина неће изумрети, док је у српској глави мрака, у српском срцу страсти, у српској крви иакости и злоће. Ако је суђено, да нас нестане у Угарској, ту ће нам се име нагае јога најдуже одржати. Влак крену даље. Пројурисмо две мале станице и пред нама се указа на десној страни