Stražilovo

120

А те су очи биле страшније Нег оно гвожђе, што је сневао. Дечак се уплаши, Привуче се зиду, А баку нит је смео гледати Нити је смео очи скинут' с ње. Сад му се бака примакне, Ста да га гледи па му протепа Већ како она уме: „Како се зовеш, синко? Ео ти је отад, ко мати? Где седе ? Хајд да т' отпратим! Хајд, дај ми руку!" „Зовем се Силвестар, родитеља немам, Нисам их ни им'о, ја сам тако нађен; А кући више не смем отићи: Комшиница је рекла, да ће ме У канал врћи, ако одем још!" Па хајде са-мном, синко, Хајд к мени, ја ћу бити мати ти, Још каква добра мати . . . Хајд! И с тим га бака узе за руку И дечко пође, уплашен, Дркћући и ван себе, И не знајући, шта се збива с њим. „Ово је стан мој, синко, — рече му Бака, кад кући стигоше. Ја седим овде у соби, А ти ћеш ево овде у кујни. А не ћеш бити сам . . . хе, куцуш, не, — Ето га видиш, лепа куца, јел' ? И он ће с тобом спавати. Ено покровац, доста је за оба, Кревет је мек, не треба ти мекши, А куцов ће те добро грејати. Не бој се не ће кера, не: Ви'ш како ти се радује, Ви'ш како репом врти? Моћи ћете се ваљда слагати, И волећете једно друго. Сад хајде лез'те па ми спавајте Ал' ти си можда гладан ? Можда би вечер'о? Хајд махни, касно је, а видим, сањив си, А дете и не ваља Да једе доцкан, већ пред легање! Јер онда снева саме вештице . . . Већ хајде лези спавај, синко мој. С отим их бака остави И дечак легне страхујућ, На ћебе поред пса.

На крај је лег'о, није веров'о Свом честитом другару. Ал' се сада пас Одано поче умиљавати, А светле очи му Кроз мрак су сијале Толико питомо, тако поверљиво, Да је другара свога Брзо охрабрио. И сад се од једаред зближише, Већ ено где се милују: Дечак је куци длаку гладио, А овај њему лице лизао, Најпосле већ су разговарали: Дечак је муц'о, кер пак лајао, Док после оба тврдо заспаше. Кад сутра бака устане, Овако рече сину: „Е слушај, дете моје, Ти можеш мислити Да те бадава не ћу држати, Та без новаца нису чували Ни Христов гроб; Већ мораш радити. Ко не ради — веле — нек и неједе, А твој ће пос'о бити мали, леп, Живећеш, као мали какав краљ. И'ћеш у прошњу само, више ништ'. Ја више већ не могу просити: Угојила сам се, Па онда мене људи терају, Немају самном милости. Него ћеш ићи место мене ти, С тобом ће бити свако милостив И свако ће ти делити. Говори, да си пука сирота, Сад ти је отац умр'о, мајка пак Код куће гладна болује. Ја ћу те увек пратит' из даље За то се пази: ишти од сваког, Јер друкче, кажем једном за увек, Мо'ш свакојако проћи! Ја док сам добра, добра сам, Ал' кад сам зла, онда баш сам зла, То добро, синко, утуби У срце и у главу. Од сваког проси, како видиш ког Да је од тебе лепше оправљен. А таких има доста, не бој се. Гуку пружи напред, Главу пак навали, Обрве криви тамо и амо,