Stražilovo

117

ОТРАЖИЛОВО

118

богу по милости! Па нек им је сретно! Бог би дао, да се никад не оцепе оне аиве, што биле покојног чича-Мирка и чича-Маринка на Чупића пољу и у Капетановом долу!

Али, децо, упамтите, пгго ћу вам рећи: »Благо брату, кад иађе брата у невољи! А још више, кад се браћа пре невоље с браћом упознај у!«

А П 0 С Т 0 (ПЕТЕФИ.)

л.

VII.

рошле су четир године, И дете поста дечачић; Онде у мраку одврче Под земљом, с црвима, И с пороком на једном гнезду. Ни дахно није зрака чистога Нит виде спољне красе земаљске. Живљаше, ал' ко живи самртник. Старац је био радостан, Из детета је мудрост сијала К'о варница из кремен-камена, II старац вако миш гаше: Из варнице се пламен развија. Од четир лета само, па је крао већ, Крао је воће од пиљарица И новце из шешира просјачког. Васпитатељ се само смејао И фалио га или митио. Нег га је ум'о и изгрувати, Еад ништа није украо цео дан; Но то се ретко десило, И наде старчеве На очиглед су расле Те неуморно зидаше Ваздушне куле у будућности. Но није дуго зидао, Једаред запе за ваздух. Сирома старац, отац брижљиви, Би ухваћен и срамно обешен... . Добро што није већма каштиган! II комшиница ј' тамо гледала, Кад су га узвишавали И кад је језик пружио, Кад су му омчу на врат вргнули — К'о да се на свет хтео плазити, Што га је тако сад наружио. Кад је на крају церемоније Комшиница нам кући отишла, Рече дечаку благо матерски: „Е сад и тебе ђаво носио! Иди ми, синко, врат бар скрхао,

Од данас нема ко ће плаћати, А ја да трошим на те не могу, Да те к'о гуску гојим. Хајд и то ћу ти још учинити Да те до врата испратим. Но чуј: Ако се вратиш —- у канал ћу те! Дечачић није ништ' разумео, ћутећки с' само покори, А кад су врата за њим лупнула, Још се једаред натраг обазре Иа онда оде — куд га очи воде. Ипт 'о је, тумар'о је, У један сокак п'онда у други. Још није им'о тако грдан пут Све ново за-н>, што год је виђао: Дућани, лепи, углађени људи, Од чуда је мор'о често застајати, А кад је стиг'о на крај једне улице, Онде је одмах почињала друга; Па тако без краја, Варош није могао обићи. Од силног чуда и од хода дугог Уморио се тешко; За то на једном рогљу пристане И извали се доле на земљу. Подаље, преко, баш се играху Са играчкама деца весела, На њих је глед'о, па му с' чинило К'о да се и он с њима игра; На њих је глед'о, дуго, дуго, Док није полагано заспао. Дуго је спавао; од једном Дође му у сан да га вијају И гвожђем хоће да му очи ггеку. . . Уздахну тешко, цикну, и Пробуди се и устане . . . Ноћ је одавна настала. Звезде на небу трептаху, А по улицах људи не ходе; Само је једна бака Пред њим стајала II мотрила га очима, —