Stražilovo

137

СТРАЖИЛОВО

138

И кроз кости лед јој продетио, Ти еи стару топло целивала И жарила ледене јој груди, ПГто су негда светијем млијеком Надојиле чедо у наручју. Ох, ти си брата увијек плакала, Па и ако глас љубави није До бездани никад допирао, Јест, твој уздах! твоја — братска љубав: Кроз сребрну на таласу пјену Жудна зјена црна ока твога У бездани кости је гледала, Твојих кости — утопљене кости! Плакала си! Ал' си милу мајку У очајном веселила часу. Зато те је и гријало сунце Од љепоте зраком огријаном, Зато су те и грлиле виле У ловору прољетне љубави. IX. Опет бјеше утонуло сунце У вакове мора сребрнога, Опет мајка раширених рука У недоглед молитве шиљаше: Моли, проси да јој зрака сине Од утјехе из пучине црне. Опет мукли, к'о олово вали К њеном срцу срећу не доносе. Па још једном задрхтала рука Боштаницу Марији ужиже... '

Ама, јада! Маријина слика Сагнула је милостиво главу А скрштене показују руке Задњу сузу младог живовања: Зар ће сада да услиша молбу? Вечерња се игра заметнула, Мрнарево одјекује грло, Пастирица веће јагњад броји Милом пјесмом, кроком лаганијем, Вјечни ехо природу опија, Хоће силну веће да успава... Тужна мајка... сагнула је главу, Над кћериним челом леденијем. На уснама везана молитва Родитељске потресује кости. Нема сузе низ мајчино лице. Укочено и око и тјело! „0, Зулејимо моја!"... У тиханој у даљини Ови тајни шаптали су гласи. X. 0 природо ! Снијевање младо ! Гдје је, гдје је чело, да пољубим Од живота вјечитог генија ?... И зорица с руменијех усна Просу свјету зорине пољупце. А санак је сакупио крила, Винуо се у недоглед тајни. Владимир Тројаповић.

I. ето је; доба жетве. Над банатском равницом нрижегло петровско сунце.

У атару села К отпочела је овде онде жетва. Раденима се мили посао, јер је род ове године добро понео. Ено баш за оном умком усамљено коси млад један косач. Врело сунце измамило му на чело крупне капље зноја. Ал наш косач и не хаје за то, он граби напред, замахује оштром косом кроз оно море богатог усева; не знаш, дал оштрије сече коса ил орловски му поглед. У стасу је витак, плећа широких, мишица снажних. Лице му је мушко, црте круине, око бистро, ал тек опет као да из њега вири нешто сете. «Шта велиш, Ано,» одједанпут ће, хвата-

В Е Љ К 0. ПГИПОВЕТКА МИЛУТИНА ЈАКШИИА. јући широке откосе, својој руковедачици као у шали, «хоћемо ли једаред дочекати, да на својој њиви жањемо овакав усев?» «Ваљда ће дати бог», одговори руковедачица, која је ципом држала за својим косачем. «Видиш, кажу, да је Бог тако оставио«, опет ће косач усправивши се и заставши за час, «ал ја мислим, да ће бити друкчије«, ту заћути, па настави радњу даље, «0х, робото, робото, нигде те не било!» нромрља мало затим, па опет заћута. Дуго је ћутао. Превалило је подне. Сунчани су зраци жегли свом жестипом. Безброј попаца и скакаваца летело је и скакало по штрњици, а подигло читаву вреву. Но у овај мах канда се и они мало уталожили и устукли жестокој прииеци.