Stražilovo

139

СТРАЖИЛОВО

140

«Гле, Вељко, ено нам нана носи ручак», рећи ће Ана носле дугог ћутања. «Још да истерамо овај откос.» «Г1омоз' бог, децо, сретна радња», још из далека ће старица. «Иде ли што посао од руке? Ала сте били вредни, гле само колико су нарадили!» Радени отпоздравише мајку, а Ана пољуби и у руку своју свекрву. «Ход'те, децо, ево сам вам донела ручак, сед'те па се прихватите, а ја ћу мало да поседим, да се одморим, па ћу онда натраг; чека ме код куће многи носао», и старица седе поред кола на кожух један. Мало даље посадише се и Вељко и Ана, Да ручају. «А шта ради баба?» запита Вељко. «Питај, шта не ради. Од јутрос је лепио таван. Иди, човече, мани се тог посла, велим му ја, лати се чега паметнијег; као да ће се на нашем тавану спахинско жито стоваривати. Оне вреће иза бапка, то је наш таван. Иди, Панто, баш сам се насмејала с њиме. Кад је свршио лепљење, а он иште да вам поси ручак. Не држи га место.» Вељко и Ана слатко су јели, а једно другом све су штедили боље залогаје. Мајка их гледи, а срце јој расти. Та таквог сина и такве снаје нема ни једна мати у К «А како ти, голубице моја, јесили се мајци штогод уморила ? » «Нисам, нано», одговори Ана живо. «Ето питај Вељка, јесам ли кадгод заостала за њим.» «Тако, тако, децо моја!» Мајка се диже па пође натраг према селу. Ана је данас била лепша, него обично. Сунчани зраци и свеж пољски зрак измамили су јој на образе лепшу боју, него што је на руменој страни бресквиној, цело лице светлило јој се као светла страна здравога лешњика. У пуној снази била је лешпа, него ма која девојка у селу. Вељко је немо гледао своју л>убу, загрлио ју је и пољубио с таквом ватром, с каквом је сунце целивало благословену земљу поносног Ваната. Пољубио ју је и дваред и триред, па је онда устао и рекао: «Ти, Ано, можеш мало прилећи и одморити се, а ја идем на бунар, да напојим коње.» Вељко узјаше на коња и изгуби се иза оног реда багрења. Ана се напи воде из крчага па легпе поред кола. Влаг ветрић је ћарлијао и лелујао родно

влаће. Кроз кола и оно мало покровца само се један синак сунчев пробијо, те је жудно пио росне капљице са румених усана лепе раделице. Ана је била заспала. Тептко је дисала, а беле јој се груди бурно дизале. Ветрић се играо с праменрм косе на челу.... Ко зна, шта је сањала млада! Са друге се стране дизао облак од прашине. За час, па се из њега указа коњаник. 0 рамену му виси двоцевка. Вранац, што га је јахао незнани делија, јурио је, да побегне вал>да несносним обадима и мамузи самовољног господара или зар сунчаним зрацима, који су га у голу воду окупали. Коњаник стаде крај кола, сјаше с помамна вранца, па га веже за кола. «Ах, опа је», прошапута, а бледо му лице дође још блеђе. Клекнуо је поред ње, и гледао ју, дуго ју гледао. Оиа је тврдо спавала а њему је из очију сјала силна страст. Срце му је необуздано куцало. Одједаред му крв појури у бледе образе п он се саже, те пољуби лепу жену врелим пољупцем. Ана се трже и цикну. «Вежи од мене, несретниче, увек сам те мрзила, а сад те још већма мрзим ! . . .» «Ти мораш бити моја!» Насилно хтеде да загрли жену без одбране. Ана се очајно бранила. У то се указа прашина с оне стране багрења, а странац скочи на свог вранца и одјури путем према селу.

Над пространом равницом спуштало се вече. На оној умци стоји горник, наслонио се на пушку, од које се само кундак види испод половне му опаклије. Сен му се пружио далеко, даље можда, него мисли у тај мах, јер је баш чачкао лулу. Напунио ју је, на онда стаде тражити жегице. За шеширом нема ниједне; у џеиу од пруслука има труди, али нема кремена. Тада баци поглед на све стране своје простране државе. Прашина се дизала, јер се радени већ почели враћати кући. «Брат Вељко», одједаред ће горник пред једна кола, «имаш ли ватре? Дад ми коју жегицу.» Вељко заустави коње, извади из џепа неколико жегица, па их даде горнику, а затим потера; горник запали лулу, кола пак одзврјаше даље.