Stražilovo

113

ОТРАЖИЛОВО

114

које бојажљиво, које радознало извирују иза њих, па гледе, шта се то збива. Неколико смелијих и јачих голаћа дало се за Вукашииом, па и они вичу, из гласа вичу: —■ Ура ! Ура! Мало тако време потрајало, па ће се у сваког старца наћи у ког пушка, у ког коса натакнута на косиште, у овог тешка сикира на дугачком сапишту, у оног будак или мотика и тако што. Тражим вам ја очимв нашег лалу. Кад ја, а моја свекрва извела старца на страну. Донела од куће стару неку оклепаницу кремењачу, па му је тутка у шаке и веша му о раме торбу. С том је пушком још његов отац војевао на Француза, а висила о клину иза врата у гостинској соби, и пуцало се на њу само о божићу, кад би се колач секао, те запевало: »Рождество твоје . . .« Нређем ја к њима. А баба светује старца: — Иди мудро, не погини лудо. У торбу сам ти метла сланине, по хлеба, црна лука, соли и паприке. Имаш и иглу и конца; остало ти још, како си ишао које на кордун које на стражу у кумпанију. Ушила сам ти божијег дрварета и стручак од босиљка, којим ми је поп Васа светио постељу, кад сам донела Тодора на свет. Па сад . . . знаш, . . . да . . . Шта ти још хтедох рећи ... И лали и нани засијаше се очи. Трепавице затрецташе. Лала протре очи храпавом руком својом, а окрену се на страну. Нана подшке очима црну верту, што је препасала од жалости за Тодором; а крупне сузе јој се одронише у њу. — ... Тривуне, . . . да . . . — дође опет стара до речи. — Ова пушка . . . знаш, толико је божића иропуцала у славу божију, па сад . . . У томе кренули сви иснред цркве оним дугачким шором пут Еарловаца. Нана се ухватила лале, па се не миче од њега. — Пази ми на дете. Ти знаш, Јован је срчан . . . Чувај главу, ал узмора л' бити . . . замени нам зеницу нашу . . . Немој да ми се вратиш без њега . . . Поздрави ми сокола. Подај му ту јабуку, што ти је у торби. У једној крпици имаш оно дрвце, што сам добила лане од наше прије из Врдника. То је, вели она, од старог кивота светог кнеза Лазара из Раванице. Подај њему; нек му се нађе, . . . злу не требало! . . . . Пре нек мене нестане, него да

пропиштим и за . . . Господе, помилуј ! . . . Тривуне, аманет ти Јован! Али освети Тодора! Освети га над крвницима ... ох! . . . Лала је слуша као мирно јагње. Ухватио пусту пушку оберучке, па више изгледа, да је загрлио, него да је пребацио на раме. Да је било стати, па видити тај народ и ту опрему ! Бож,е мој, боже ! Напред поп Васа с крстом. Поред њега уз десну и уз леву чича Мирко и чича Маринко. У чича-Мирка и у чича-Маринка бела коса као сребро, а у поп-Васе сребрна и коса и брада. За њима у поворци опет сами старци, А око њих и за њима деца, жене и бабе. Па певамо, сви у глас певамо с попом: »Возбраној војеводје побједителнаја . . .« Вукашин се развикао, па успалио и децу, па, чим песма престане, а они из свег грла: —- Ура! — Ура! Мислио би иначе, носимо литију па жита као о ђурђеву или о Спасову. Каква чета, жалосна сам, тако и оружје. Једва у ког пушка, а оно друго сама кука и мотика. Па кад погледиш од остраг, подигле се косе и мотике, виле и будаци, као да се дигла моба, каква или царска робија. Тек се опет нађе зрака сунца од истока, да се окрзне о избрушену косу или мотику, где није зарђала; па те шине но очима, да се сетиш старих јунака наших, у којих се, као што каже песма старинска, сијало светло оружје као сунце, а златне токе на прсима кроз густе бркове »као месец од недеље дана, кад просија кроз гору зелену.« Певамо, боже, све песме црковие, па идемо, ие да изгинемо, него да се посветимо као мученици, па да се славимо као свети кнез у Раваници, као свети Штиљановић, у Шишатовцу, као света мајка Анђелија у Крушедолу. Дођосмо на крај села. Ту ћемо се опростити и растати. Прешла и ја лали, па га пољубила у руку. Већ ми на врх језика, да и ја поздравим и поручим коју мом Јовану. А како бих јадна од срамоте? Ту свекар, ту свекрва! Срце у мени пуца . . . Старци одоше у Карловце, па ће оданде, куд их одреде, а добиће ваљда и боље оружје. Ми свако својој кући. Сад тек жалост у селу. Ал моја нана стегла срце, . . . пре ће пући него проплакати. Иде, а говори, па као више за себе: — Нек сваки њих двојице бар по"једног