Stražilovo

115

СТРАЖИЛОВО

116

узме на душу, бог ће им опростити. Мој је Тодор и више њих вредио . . .

Прошло тако неко време. Пусто село. У својој си рођеној кући, а као сироче си, где нема у њој мушке главе. Ако ко и пређе преко улице, то је да се помогне у кога ради чега или да пропита, е да ли је што чуо о нашима. Само Вукапшн ухватио дечурдију, па их муштра. Да је коме до смеја било, сит би се могао насмејати, где он онако шантав обучава децу, како да право стоје и како да корамају. — Вукашине, бог те видио, зар ти је још да збијаш шалу? — Повикаће му једаред нека тета Смиљка Опсеничка. — Каква шала, тета-Смиљко, — одвикнуће јој он. •— Момци су то! Јунаци, . . . гле! Ко зна, до чега још може доћи? Па нек смо готови! Показаће и Вукашин, шта може и шта зна, и овакав, какав је. Па подвика на своју војску. А тета Смиљка се насмеја, на се жена прекрсти. Иде својим путем, а говори: — Анатема га било и с човеком! . . . Тешко иама и овако! А да дође и до тога, да нам ти покажеш, шта можеш и шта умеш, јошгоре и у гори час по нас! Обрад Деспић, па ЈГука ћирић, иа Стојаи Вукмирица и још ту неки њихови вршњаци били су све капетани у Вукашиповој војсци. Ево л 3 уди, . . . данас су, дабоме,' људи, и они имају већ своју децу, неки су им и за женидбу, да су весели, . . . е, па сећају се зајамачно и они сами Вукашина и Вукагаинове војске. После неколико дана догаао поп Васа кући. Вели, као да ће се војна скоро свргаити. Рус иде у помоћ нама и нагаем цару. — Вог из љега проговорио! . . . Једног дана ево ти Вукагаина. Залетио се, па се батрга по гаору, а виче, колико га грло донело: — Ево их ! Ура ! Ту су ! Иду ! Ура! Јунаци! Ура! Ускомешасмо се. Шта је? Ко је? Деца се нека поплашила, па се сакривају и петљају око нас. А, боме, и нама није било у први мах бага најтоплије око срца. Мислили смо, непријатељ иде. Одраслији момчићи и гаипарци потрчали за Вуканпшом на и оии вичу:

— Ура ! Ево их ! — Ко је! — Ко, за бога? — Нагаи! — Нагаи! — одјекну с једног краја села. Вукагаин јури у други крај. — Нагаи! — забруја по целом селу. Као кад се у пчелињаку узрујају челе, па из сваке кошпице стану излећати, и замисли, како се купе у један рој, да се тако скупљене комегаају по зраку, — тако ти је по готову изгледало иа тај глас наше село. Све полети дуж дугачког гаора пред нагае. Ено их! Угледасмо их. Ево их! Дођоше. Вукашин поређао своје јунаке. На његову реч, сви иоскидаше своје шешире и гаубаре, побацаше их у вис, а вичу: — Ура! Нагаи им се одазивају исто тако. Помегаали се и њини и дечији гласови, па се пролама: —■ Ура! Чича-Мирко и чича-Маринко иду напред; загрлили се, па певају, и сви певају. Ту су сви. Сви су ту, за кога нисмо већ пре чули били, да је погинуо или допао рана. А где је чича-Мирков Рада? Ено га! Левицом издигао пушку, па је баца у вис и дочекује у руку; а десницом загрлио чича-Маринкову Јању, стискао је веселник, па јој не да маћи, . . . више је носи, нбго што је вуче за собом. И она, враг је неоднео, све полеће за њим, а бајаги отима се. Поп Васа иочео да звони у звона. Па кад му нико не дође у помоћ, а сам не могао, окану се, па отвори широм врата на цркви, као о васкресењу кад обносимо Христоса, да га унесемо у осветљену и окађену цркву. Тек Вукашин ипак није могао срцу да одоли, него се обесио за уже од великог звона, па вуче из све снаге, на све подскакује, како га звопо заноси; док не дођоше и други, те му помогоше. Уђосмо у цркву. Не памтим, да је и пре и после тога било и о самом божићу или о ускрсу кадгод толико света у цркви као тај дан. Поп Васа очита благодареније. Е, пи о маиастирској слави на Видов-дан нисам чула тога пјенија. Дугаа му се рајске песме науживала! Чича Мирко и чича Маринко и многи и многи давно су већ покојни. А Раду и Јању знате. Живи су и здрави са својом дечицом