Stražilovo

171

СТРАЖИЛОВО

172

»Е кад си Бугарин, нећемо твоје. Води нас у срнску кућу!« рече један. Ухватише га за руке, да одмах пођу; нешто им се хитало. Јанчо би најнре да види ћерку и да склони наполеоне, јер ово јесу до душе браћа, али злато је примамљиво а људи су пожудни па... У тај мах зачује се из друге собе страшан, ужасан врисак. Јанчу се коса диже. Познао је глас своје Стојанке. То није јаук, већ то јегујино сиктање, што му се омиче са усана. И он махне рукама, да се отме и да потрчи ћерци у помоћ. Али се браћа томе падала и он се не оте. И понесоше се. Земља им се под ногама тресе. Сви троје запенушили па стењу од напрезања. Довитлаше се до врата, грунуше у њих и треснуше о земљу истављена врата.

Саме се трепавице спустише Јанчу на, очи, да не гледа ћерчину срамоту. Свест га поче остављати. Но ћемер му се отпаса, наполеони покуљаше на земљу — и свест му се поврати. Он леже, да својим телом, својим животом заклони муком стечено злато. Ни гладни вуци тако не насрћу, као што навалише ова браћа на свога брата, кад сназише злато. И кад га не могоше са новаца кренути, севне бајонет једаред, дваред, триред. Јанчо само једаред ал страховито јаукне. Јадна Стојанка нити је што чула нити видела — није знала за себе. Тишина. Добровољци се грохотом насмејаше. Ногама одгурнуше братовљеву лешину. Отпасаше ћемер и иокупише крваве златице. И одоше, као да ништа није било.

аЈа се издаЈици осветила. Мита Жијцвовић.

АНТ ј ЕО смрти.

оћ бејаше мрачна... Ветар хладни Нотресаше кров од двора стара, Благо оном, ко се сад одмара, Еог не гони глад и живот јадни. Ал' од мене тихи санак бега, На срдашцу туга се савила Времена се сећам, вгао су била, И прошлости и живота, свега. И предамном Она тихо крочи, Благи поглед на мене упрла, Иста беше пре нег' је умрла, Исто лице, исте бајне очи. Н тек в1то сам загрлит је хтео, Мили цризрак пред-а-ме ишчезе, Збуњен гледах без смисла, без свезе Бидох: простор осветли се цео. Место н>ене бајне слике младе На сред собе — страшно погледати! Анђео смрти — костур непознати И он тихо ту-предамном стаде. Суву руку ћутећ пружи сада И у њојзи ■— згрозих се од страха Срце беше неког сиромаха. Окамењен гледао сам га тада.

На средини страшна беше рана, Из ње опет крвца је капала, Од страха ми душа задрктала Костур шану: „знаш ли сиротана?" „Знаш патника, што је целог века Мучио се служећ срце своје?" „Знам га! — викнух — то је срце моје! Дај! можда ћу наћи рани лека." Пођох њему, пружих обе руке А костур се гро'том насмејао, Чудни глас му к'о да сам слушао И осетих болове и муке. И он шаку у један мах склопи Све к'о пепо у њој се распаде, Само парче са раном остаде А из ране врела крвца лопи. Бол ми тешки обузео груди, Пламен неки тело ми сажиже, Напрегох се, хтедох њему ближе Па се тргох и из •— сна нробудих! Пробудих се ал' глас још долеће: „Све ће проћи ал' та рана чила, Што на срцу она оставила Та се никад залечити неће!"

~-гг: лг Ј\Ј\!\Гч2ХУШОП/ \л-V-

М. Ј. Илиј!..