Stražilovo

655

СТгАЖИлСШО

656

Мсђ' низима крњастих ступова Странад мотри из далека горску Двојну косу н димљив врхунац, Што још ир'јети тим рушевинама И у грози тајанствене ноћи Глумиштима по празним, безличним Храмовима, срушеним домов'ма, Гдје сакрива шишмиш сво.је младе, Ка' злослутна мрка зубља што се По празнијем дворовима креће, Трчи сјајак од злокобне лаве, Што с' далеко кроз тмине дрвени И обагри околишња мјеста. Не знајући тако за човјека, За времена, што он старим зове, И за сусл'је.1 дједа и унука Вазда млада остаје природа, Паче иде тако дугим путем, Да изгледа : и не помиче се. А међутим пропадају царства, И нестаје језика-, народа : То не види она: па још човјек

Хоће да се вјечношћу поноси. А и ти ћеш, спора зкукво, која Гесиш ове пустошне крајеве Миомирним својпм жбуновима, Скоро моћи подлећи окрутној Подземнога огња, што ће, старом Враћајућ се падалишту, доћи Прождрљиво на меко ти грање. И под косом смртоносном ти ћеш Иревит главу не опирући се: Али до тад залуду молећи Вудућега свога тлачиода Ти је нећеш кукавио превити; А ни сад је глупом охолошћу Уздигнуту пут зв'језда не држиш, Нит' је дижеш над пустињом, гдје но Сад станујеш и гдје си с' родила Не но жељи него по случају; Паметнија и толико мање Од човјека слаба, што не мислиш Да ти ј' трошна покољења судба Ил' ти сама овјековечила.

ЗРНА.

i. н а г и0 Ј е мртви дан. Вријеме тугљиво и влажно ; природа увела и пуста. Густи су облаци небо прекрилили, а магла се до у равницу спустила — рекао би и само се небо у копрену завило а послало блиједи вијенац растуженој земљи. Био сам у туђем крају — сам и сметен међу непознатим свијетом као тица у туђем јату. На путу сам. Мимо ме пролазе чељад на редове, мирно и тихо. Око им мутно, чело замишљено, ход достојанствен .... Пролазе, пролазе .... Крећу, крећу .... али камо ? Иду благодарни до оног пустог мјеста, гдје почивају кости драгијех им. Срце ми се ражалило на тај поглед, навалише на ме горке мислн и успомене, мучиле ме неиспуњиве жеље: ишао бих и ја гробу својијех милијех, али је мој завичај далеко, далеко.. . . преко брда и мора .... Јао, људи, колико је тужнији мртви дан у туђини! Срце ми је јако било и вукло ме опет нијемом гробљу — том мирном људском почивалишту и дочетку свега уживања и патње. Пођох дакле да му угодим, пак да видим

г 0 б Љ у. баш и туђу раку, кад не могу походити и оплакати родитељску. * Знате, какво је гробље! Негдје се мукло издижу стубови сасјечени из тврдог мрамора; негдје рака окићена нежнијем цвијећем или прекривена чистијем грмом; а опет другдје, мјесто големијех стубова и уреса, вири из земље мален крст од дрва, не мазан ни отесан: једини биљег, да она ледина носи кости покојника. Скоро на свакој плочи гори мртва свијећа, а кити Је вијенац — знак харности и успомене. Зрак је по пољани тежак, мутан, тмаст, а кроза-њ шушти неки подмукао дах.... Да није ваљда шапат мртвијех, што устају . . . . што се кр.ећу на рочиште живијем? . . . Сјетан и заминтљен лутах дуго од гроба до гроба, док наиђох иа неку сирочад окупљену око једног маленог крста. Наметли су скроман вијенац на дрвени крст, пак понизно спуштају главу земљи, облијем је сузама квасе и мукло је љубе .... То је била сирота жена са четворо дјечице. Гануо ме тај призор. Зауставих се и упртијем очима загледах се у њих као у неку