Stražilovo

657

СТРАЖШОВО

светињу. Гонила ме нека унутрња си.аа к њима, али ме уједно обузеше неке страшне мисли. Хтједох да им се приближим, да им што кажем, али не могох с мјеста .... Чинило ми се, да нијесам достојан њих .... бојао сам се, да их не увриједим .... Ах, био сам пред њима мањи од црва! Најпослије се охрабрих, те са страхом и поштовањем пристуиих нред најстарије дијете и умиљато га запитах, кога оплакују. Дијете ме љупко погледа, пак обори своје келике очи и једва изговори: — Оца. — А како вам је код куће, додам ја, имате ли да се прехраните, је ли вам остало што очинства ? Суза му се у очима заврти, уздахну и одговори: — Јест; бабо нам је за собом оставио мајку и нас четворо сирочади. Онај вијенац, што му о крсту виси, купила је мајка задњијем новцима, те ћемо вас дан проћи крај оца молећи.... Занијемјех на те ријечи, пак тиснем у шаку лијепом дјетету неколико новаца и излетим као помамљен из гробља. Одох и чисто завидјех оном мрцу. II. МОЈОЈ БАБИ. Наша је баба била добра и весела старица. Нас је дјецу јако вол,ела и с иама се најрадије забављала; а и ми смо, дабогме, бабу вољели, јер је била добра и устрпљива. Кад смо били зли и немир и — а то није ријетко било — она би нас око себе окупила као квочка своје иилиће, пак би нам стала нричати свакојаких прича; а најрадије о вјештицама, вукодлацима, вампирима, тењцима и бог те гшта још о каквијем страшилима. 0, како нас је за час умјела зачарати и умирити наша добра баба! Још се сјећам, како би ме страшно уздрмале њене приче. Нспрва бих додуше мирно и хладнокрвно слушао, али би ме за час почео страх хватати. Кожа ми се јежила, тресао сам се као прут и са изваљеним очима погледао сам неиовјерљиво око себе; али јао! одасвуда шећу и извиру вукодлаци, вјештице, тењци и сви могући зли духови. Склањао сам се тада ближе баби, уз њу се тискао и скривао за њене хаљине, да ме вјештице собом не поведу, да ми с х /це пе украду; док би најпослије нао старој

баби уз скуте, изморен и прогоњен од својијех непријатеља — као мало јање поплашено од звјеради. Ја сам баби тајио, што се у мени збивало, а она би и даље причала. Тајио сам и трпио, јер је у ономе било ипак сласти и уживања. * * * Пред вече једног летњег дана — чини ми се, да је јуче било — ја смо и баба били сами на дому. Баба је сједила на прагу од куће и чешљала вуиу, а ја сам се до ње извалио потрбутпке и играо неком старом неваљалом бурмутицом — дала ми је старица, да ме забави. Играо сам се баиг са свом ревношћу и заносом и био сам весео и задовољан. 0, лако ли ти је дјецу забавити и задовољити! Од једном се отворе врата од прекућа и помоли из њих једна стара просјакиња. Нросјакиња је била малена и коштуњава, и премда мало покучена, ипак још кријеика старица. Лице јој је било мршаво, браздама превучено и на боре сабрано — биљези, што су невоље и године за собом оставиле. Мало око, упало дубоко у глави, сијевало је изнутра живо и ватрено — као хајдук из какве нећине. Просиједа и рашчупана коса не трпи стеге блиједе мараме већ се иоткрала испод ње и начинила глави риђ оквир. 0 једној јој руци виси изглодани штап — мислиш : превија се од болести а о другој —на по руке — набијена торба; а прљава јој се и нодерана хаљина овила око тијела као црна драча око каквог старог пања.... Била је запуштена и прљава, али необична и занимљива старица; а у оном оштром погледу крило се ипак нешто блага. Нетом је ушла, запитала је милостињу и стала молити. Баба се одмах подигла, да јој што удијели, а ја сам се нашао — не знам како — за вратима од куће. Сакрио сам се и тврдо ушанчио за врата, а само бих главу промолио, да видим, шта ради стара просјакиња. Био сам немиран, збуњен, препадеи, и на сваки њезин поглед дах би у мени обамр'о. Сјетио сам се бабинијех прича о вјештицама, знао сам из њих, да свака сгара бака може да постане вјештицом .... на шета по селу и краде дјеци. срца из њедара краде их и у торбу слаже