Stražilovo

659

Ставила се старида моје неприлике — то је јадну чека на свакијем вратима, гдје дјеце има — те се насмијеши и повјерљиво проговори: «не илаши се, мој голубе, неће тебе стара бака», а кад видје, да се ја не предајем, отме јој се дубоки уздах из прсију пак обори своју стару главу. И ја видјех двије крупне сузе, као два зрна бисера, гдје се низ тамне образе котрљају Још ти видим, добра душо, оне сузе нш; образе и чини ми се, да из њих нешто страшна читам: «проклет био ко обасипље толикијем невољама уцвиљене!» У то дође баба са милостињом — сиромасима и цркви давала је 'обилато — пружи је старици и отпрати је у миру божијему. Просјакиња преко врата, а ја из моје засједе. Мало сам се осмјелио, те се лагано привучем вратима од прекућа, да је отуда прежим. Старица се била подобро одмакла, пак набада полако напријед. Ја гледам, гледам старица се добро одмакла..,.. Бива мања, мања — а мени срце расте Ено, замакла је Не сјећам се, шта је даље било, ал' знам да сам ону ноћ сањао о старој просјакињи. * * * Лијепи дани невиног дјетинства пролетјеше мимо ме као бијели лабудови .... Срце оста здраво и читаво од старијех вјештица, ал' га понијеше — дјевојке. Баба, баба, како си ме л>уто варала ! Каменко.

ПОЖАР Н А II И С А 0 И. ш) је то у мају 1838. године. Ја сам био с много другијех путника на пароброду „Никола I.", који је бродио између Петрограда и Либека. Пошто у то вријеме бјеху жељезнице још слабо процвјетале, путоваху сви путници рађе морем. Те тако многи узимаху са собом своје кочије, да послије на њима наставе пут по ђерманији, Француској и т. д. У нас на лађи, сјећам се, било је двадесет и осам господскијех кочија. Нас путника около двије стотине и осамдесет, рачунајући у тај број људи и двадесет дјеце. Ја сам био тада врло млад и, не страдавши од морске болести, врло сам био занијет тијем новијем утисцима. На лађи бјеше неколико дама врло лијепијех или лепушкастијех — већи их је дио, на жалост, већ помрво! Мати ме је први пут пустила самог на пут, и ја сам јој морао обећати, да ћу се владати разумно, а што је главно, не дотицати се карата.... И гле, то пошљедње обећање и бјеше најприје нарушено. Баш то вече бјеше велики скуп у опћој кајити, — међу осталијем, било је ту и неколико карташа, који су у Петрограду врло познати. Свако вече играли су они „банко", и злато, које је тада чешће било виђети, него сад, заглушивало је звекетом уши. Један од те господе, видећи мене на страни и не знајући, зашто сам се повукао, наједаред ми нредложи, да играм с њим; кад сам му, с најивношћу својих двадесет година, објаснио, зашто се усте-

!А МОРУ. Т У Р Г Е Њ Е Н. жем, — стане се он церити и, окренувши се к својим друговима, ускликне, да је нашао благо: млада човјека, који се никад није дотакао карата и ушљед тога има огромну, нечувену срећу, праву срећу иростака!... Не знам, како се то догодило, ну за десет часака ја сам већ сједио за карташкијем столом, с пунијем рукама карата, имајући дивну срећу у картама — и картао сам се, картао очајно. И треба истину сазнати, да стара пословица није лагала. Новци су текли к мени прегршћу; двије гомиле злата дизале се на столу с обадвије стране мојих руку, које су дрхтале и у зноју пливале. Карташ, који ме је увукао, није престајао подговарати и подстрекавати.... Право рећи, ја сам већ држао, да ћу се наједном разбогатити !. . . Наједаред се отворише собна врата широм и на њих улети женска ван себе, самртничкијем гласом повикну: „Ватра!" и паде у несвијест на диван. То је произвело ужасно узбуђење; нико не остаде на својем мјесту; банке, злато, сребро котрљало се и расипало на све стране, и ми сви појурисмо ван. Еако да не примијетисмо прије дима, који се већ био и у кајиту набрао, ја то сасма не ноњам. Басамаци су га били пуни. Тавно-црвено руменило од ватре, као од каменог угља, кад гори, пуцкало је тамо-амо. За тренутак сви смо били на палубу. Два широка стуба дима, у пола помијешана с ватром^ дизаху се с обадвије стране димњака и дуж катарака ; почела је врло ужасна халабука, која већ није