Stražilovo

1709

СТРАЖИЛОВО

1710

цавала на вратима кметова. Иудио се велики новад за кметовски глас. Откуд толики новац? Ко ће знати! Кнез је удесио, да у очи избора когод дође у бирт, није на његов рачун, а кортепга ће крстарити целу ноћ по селу и утврдити, да. дођу на избор сви они, који ће за Ивом као слени. Ти ће још највише требати. Кнез је међутим обилазио биране кметове и вирилце. Ту ноћ чула се певанка и ларма у сеоском бирту, где су мукте пили први бећари и потричари сеоски. Било је свега, а највише свађе, па и нож би покаткад севнуо. Знао је Жива ешкут, шта бива, кад се толика гомила рабијатних људи скупи, па вино узмути крв. Зато се чешће преко ноћ налазио међу пијанцима и мирио их, те их спречавао, да се крв пролије. Он је свакоме знао понешто на ухо казати, па да га умири, јер он беше месија у љихову друштву; сваког је од њих у главу познавао и са сваким се знао. Затим га је опет нестајало, да се за који час појави. Међутим је летио по селу, час је закуцао на овај час на онај прозор, шушнуо је по неколико речи, што их је ноћна помрчина добро скривала, иа је јурио даље. Око поноћи је опет дошао у бирт. Поседио је мало и попио је једну каву, јер он је, мешајући се с господом, попримао доста њихових обичаја. После је опет отишао. За њим су изишла још два-три госта из крчме, који се дотле више између себе разговарали, него што су пили. После поноћи одједаред удари звоно наопако, те огласи ватру. Свет се узбуни, тга онако бунован појури, откуд се светлост видила. 1>реме тихо и облачно. Трка и галама чула се у свима сокацима и пробијала је ноћну тишину. Подиже се цео свет, јер осетише по звону, да је ватра велика. Горела је сувача Мије Бродара и осветљавала четир сокака, који се код ње састајали. Био је то грозан призор. Свет је трчао са свих страна са гвозденим вилама и шавољима у руци, да гаси. Чуо се лелек домаће и комшијске чељади. Сувача сва у пламену. Дрвенарија и трска на сувачи ггрскале су као барут, а пламен је дизао високо у зрак светле варнице, које у тами светљаху као пршталице. Трска, што ју је некад Јоца Бродар, знојећи се или мрзнући мучно косио, пуцкала је, а по њој се таласали вали од пламена као некад таласићи хладне воде, што су јој вито стабло пљускали и освежавали. Мија је радио као лав. Најтеже послове он је узимао на. своја нлећа, само да сачува мал свој. Сто

пута се високи ђерам поклонио под његовом руком. Проливао је кров. од куће, да ватра не захвати И кућу. Само* га је нешто гушило и притискивало му груди. Није то био дим, није ни умор, јер се Мија није знао уморити. Гушила га је жеђ за осветом. Том жеђу је жеднио. Који је од његових крвника турио жигицу под кров? Сад би га раскинуо и у ништа претворио, да му је ту; тако би га раскинуо, као што раскида запаљени кров сувачин и као што га ватра уништава. И опет Мији један аманет мање од љубљенога деде. Хоће пемилосно време и зли људи да сатру све залоге, старог сретног времена у којем је поиикао Мија, у којем је корен живота његова. Скупили се сви главнији пријатељи М:.јлпи и помагали су му, но слаба људска рука њуе могла зауставити силу пламенога елемента. Н јко х.а јо није ни мислио. Сви су само за тим ишли, да сачувају од пожара околне зграде, и то им је ношло за руком, јер је било тихо време. Сувача је до ујутру изгорела. У то се доба још пушила гомила гара и пепела, а наместо суваче видила се још ио која црна греда и полуизгорела као ребра од тела сувачина. Још те ноћи знало је цело село за ватру код Бродаревих, а ујутру дознало се у селу и за другу новост. Исте ноћи украли су ђоки Ердељану четир коња. Била су то четир добра коња. ђока је средњи газда, али штогод има. све је ваљано. Поћас и он отишао на ватру, а лопови га увребали, па се у ларми дошуњали, сели на коње и кроз толики жив свет утекли. ђока уседе на најбољу кобилу свога брата и нође у нотеру за лоповима, да их погони за врућа трага. Од тога покора крстили се Сумраковчани. Гле, шта наиђе на њихово мирно село. Многи су планули гњевом на кривце. Само ко су кривци? Али то није тешко погодити, — та право је казао нокојни чича Јоца, где је врзино коло. Синоћни пожар распалио је гњев у мирним људима. Сви беху немирни и усколебани. У таквом расположењу, распаљени и усколебани, ишли су, иначе мирни сељани, на избор, да врше своје граћанско право. Многи те многи мирољубиви Сумраковчани остали су код куће, јер се бојали буне. Тако је, веле старе жене, било и у буни. Па биралиште су дошли од незадовољника најсрчанији, а од варошке партаје нонајвише они, што су целу ноћ пили у бирту на рачун Иве Вармеђаша. Незадовољпика било је много више. Око варошке куће чула се потмула граја. Ва-