Stražilovo

1721

СТРАЖИЛОВО

1722

Као мало дете ступа лагано по греди, па мери кораке. Са сваким кораком застане, па мисли, како сад да коракне. И најпосле нређе сретно. — Тако ! Сад сам ту. Хвала богу, добро, те нисам упао ! Баш не би сад пријало, да се човек окупа. Хајд јако лагано напред.. . ()х, Ева, Ева, шта ћу теби да кажем. Кад ме запиташ за новде ? Ух, ух! Добро још, те сам јој купио срде. Кад дођем кући, а ја ћу сести за сто, па ћу тек: „Евице душо, ево сам теби, баш теби сам купио ово срце и за десет крајцара мирисних колачића!" Кад то поједе, заборавиће и на новце и на јуницу. Ето га до шуттље врбе. Стаде се освртати. То је оно место, где кажу, да се јавља зао дух, жена без главе. Оиет се обазире, да не би, сачувај боже, паитпао на нечист. Обазире се, и нема ништа. Ал се превари сиромах. Јер.. . ено, како се тресе суха врбетина, а с ње се круни иње. Ено, нешто изађе из помрчине, на се испречи управ на сред пута. Нема сумње, то је она авет ! Гуке танке, а танатс врат опружила, на правце на Крта, баш као да ће да га загрли. Но се нешто споро креће, већ се бије главом о земљу, па једва иде напред. Крт се узе крстити, а зуби му ударају о зубе. Занемио, па једва још мисли: — Господе боже, то је авет — жена! Како лн се бацака! Како ли се устремила баш унрав на мене! Ева, Ева, твом Адаму куцнуо суђени час! Не ћеш га никад више видити ! Штета новаца и новога кожуха, што је на мени! Види, жена све ближе њему. Куд ће шта ће, те хајд у шупљу врбу. Ту ће да се сакрије, Нечист за њим. Крт стао уз врбу, па дрекну: — Ко си ? Ако си добро, реци; ако си зло, зло ћеш проћи. И замахне чугањом на раме. Страшило носкочи, на се пружило, колико је дуго. Крт претрну, па устукну иолеђушке у дупљу, а тура најпре торбу унутра. Нога му склизну, те трес главом и торбом о врбу, па се сав ували у дунљу, да му тек ноге остану на пољу. И опет као вели : „Хвала ти, боже, само кад сам се склонио." Хаветиња опет ближе врби. Таман је ето до врбе, опет скочи, па се пружи Адаму преко ногу, а ове висе из дупље. Крт стеже срце, прибра сву снагу, измахну чугањом, па звиз по страшилу, а дохвати га посред шије. Вратина пуче, тта се распаде; а страшило с дугачком репином отрча како икада. Беше то пека грдосија од псипе. Натакао негде у кујни себи лонац на главу, лочући ваљда млеко иза њ, док му

се није обрео празан на главурди, па стругнуо као без главе. И ето наишао главом на Адама Крта, да га Адам Крт ослободи страшне брњице и образине. Кад видио Крт, какова је јуначина, повика за хавети: — Не да се овај заплашити, не!... Е гле, како се нагрло прометну неман у пса, кад је Адаму Крту наишла под руку. Света је истина: „Не бој се никога до бога." Јунак се нагло покупи. Кад се дигао, иљусну по дупљи бара, а с леђа "му цури зејтин, олај, сирће. Како љуто оно мало час тресну о врбу, све нолупао, тптогод се слупати дало. Пође даље. Ал ноге не могу, још теже. Глава вуче напред, ноге се раскламитале поред чугање, па се баца свака на своју страну. Путања му уска, па забацује ногама и странпутицом по дебелу снегу, те запада до колена. Крт је па сву меру пијан. Замућкао му се мозак у лубањи; ал опет не може да избрише из главе јуницу. Иде, а разговара се сам са собом: — Хвала богу, ево и села! Видим кулу. Ал ће то да се спава после ваког путовања! А Ева? Ух, Ева, Ева, шта ћу да радим? Ни краве, ни новаца! Шуа да ти кажем само, кад ти дођем? Ех, не бојим се. Ево јој срца и медених колачића! Да сам јој купио још бар сукњу! И око би за. њу дала. Боље, да сам њој што пазарио, него што наиојих Шмолка и Трнку. Хеј, Трнка, обешењаче, лопове! Чекај само! Ушао у село. Иде с врх једног краја на врх другог, као да се најмио, да прти пут. Гази по снегу, е, свог би да га ваљда разнесе на ногама. Понда чини му се зар, да неко иде норед њега, те му приповеда: — Ја не знам, где је моја кућа. Ирво долази моја, па Трнкина. Само је моја мало другојачија, што имам нову тарабу. Трнка нема заграђену авлију . . . Где је ? Аха, ту је! Бели се, ено, нова тараба. У соби још свећа. Чека ме Ева,.. . моја Евица ме чека. Како ћу само горе под кућу? Тако,. .. тако, само полако. Најтеже је донде, а после човек као да је у соби. Него ко је то просуо воду баш пред кућу ? Ваљда ниси ти, Ева, то урадила, да ти Адам твој иадне, те полупа лонце ?. .. Е да ! л Ја да паднем! Адаме, чувај се. Ово је поледица. Крте море, чувај се, да се*"не омакнеш! А ти, чугањо, држ' се добро ! Тако, тако!. . . Но, сад сам ту! 1Ј Гта ми то Ева толико ради? Зашто тако дуго седи? Завири, Адаме, полако,... полако, да те не осети ... Аха, седи с преслицом. Еј сиротице моја! Преде... Охо, није то моја Ева. Тако ми. .. ! Не, није! Адаме, Адаме, где су ти очи, да не познајеш своју жену!