Stražilovo

1723

Ао бого, да је нису виле одиеле, па ми ову бабу натуриле на њено место? Ова изгледа као буди бог с нама, а моја је Ева лена. Да није то Трнкиница? Јест, збиља она! То њен пљоснати нос. Она, па у мојој кући ? Шта ће то да значи ? . .. Знам, знам, шта је. Дошла, па приповеда мојој Еви, како смо нас двојица пили. То је, то, да шта! Ал шта марим ја? Не ће мени моја Ева ништа; ево јој срца и медењака. Него нема ње ту. Где ли је? У соби је нема. Ако није већ у кревету. Легла зајамачно раније, јер је јутрос јако поранила. Нема ту, богме, ни кревета. Ева, где је кревет ? Нема га код пећи. Ено је код стола . .. Та, ово није моја кућа. Ја се нешто канда не разазнајем. Нема овде ни сахата, ни шила у гредици. Хајд даље! Збиља се Крт преварио. Ово је Трнкина, што има нову тарабу. А то Крт или је заборавио, или није никад ни приметио, да се и Трнка оградио. Како се окренуо, да пође даље, није јога ни забо својом шиљастом чугањом. нога склизну, и он колики је дуг пружи се полеђушке по леду. Ако је што још и остало било читаво у торби, сад је зацело отишло на хиљаде комадића. Једва се диже, па иређе својој кући. У торби му све клопоће и куцка као Чивутину, што купи коштурине сухе по селу. — Ово је моја. кућа. И нова тараба. Само ми се 'шии, да је дошла овамо, где је била Трнкина, а Трнкина стала на њено место. Како вода тече?... Овако!. .. Е, па оно је моја, а ово Трнкина . .. А, опет је ово моја. Збиља! Ни свећа не гори. Моја Ева би ме тек чекала! Како је тако је, ово је кућа моја. .. Мај, ипак ја је не познајем. Шта се то само починило све у Адамовцима? Куће се истрескале . .. Дај да зовнем кога на прозор. Ваљда ће се наћи ко, да ми каже, где сам? Крт залупа на прозор и викну: — Еј, газде! Је л' ваш газда код куКе? Ева не може да се разабере из нрвога сна, већ виче онако буновна: — Јесте. — Кажем ја, да то није моја кућа. Ту је газда код куће. Па чији сам ја газда? Одакле сам ја? Да нисам зашао у туђе село ? Бого, чији ли сам ја ? Ако имам чугању, онда сам ја ја, онда сам ја Адам Трнка ... Ја сам, Адам Крт. Још ћу једанпут да иитам ... Је ли вам збиља газда код куће? Из собе се опет чуло: — Јесте. Нема се куд пи камо, већ хајд с прозора, да га когод и не истуче, што је насрнуо иа туђу кућу, те буди људе из првога сна. У том се отворе врата. Дошла Ева к себи, да јој муж није код куће, па изашла, те отворила врата,

1724

Пређе она к њему; а он се избечио у њу, па као да је не познаје. Пита: — Ко сте ви? — Не питај ме много. Ја знам, ко сам. Али ти, наопако ти звонило, опет си се навукао као рчак, па не знаш, ни чији си. Вуци се унутра! — Хај, хај, познајем те. Знам те по анђеоском гласу твом, љубезна моја Евице. — Хајд, вуци се само унутра, на ћеш ме и по метли познати, да сам ја. — Но . . . но . . . но! Немој тако да си на зло брза. Ту и ја, волим дати, него узети . . . Уђу У собу. Крт једва свукао шубару, како му се коса иајежила. Свака влас му стрши друкче. Посрну један два пут, батргну се, па се уморан скљуси на влуну поред стола. Ева побледила од једа као крпа, па да свисне. Стиштв; се на мужа, свуче са њ кожух, па му гледи у очи: — Ал си красан! . . . Та, човече, ти ударага иа петролеј. Адам се осмехну на њу. Она окрену главу. Понда ће он: — Шта удара? Ко удара? Смрди твоја соба иа креч. Их жено! Ева му одвеза торбу. Завири у њу. Сами цреиићи, неколико умацкарених — папира и пишта више. Узео и Адам торбу, па загледа унутра. Извади неку масну хартију, а у њој нешто завијено, замрмуљено и запрпуљено, — ти му боже знај крсног имена! То су медени колачићи огрезли у петролеуму и рибијој масти. Хоће човек тим да се својој жени умили. — Видиш, Ева, ти зипараш на мене бамбадава. Ја тебе нисам никад увредио, већ сам те пазио увек као мало воде на длану. И сад сам ти, видиш, купио медених колача. На, душо, узми! И у том одвије хартију, на јој нружи негато, пгго је требало да су колачићи. — Изеди ти то, лужницо једна. Смрди на рибљу маст као чудо. — 0 мај, жено, теби данас све иешто смрди, час петролеј час рибља маст. У меденим колачићима, за бога, бар тога нема! Мириши де; ја осећам само бибер. Узе затим Крт да опет премеће ио торби, да нађе срце с огледаоцем. Али срца нема. Само се на дну у торби види нешто од тога. — Жено, да видиш, какво сам ти срце купио! Па да видиш тек, какво огледаоце има!

СТРАЖИЛОВО