Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

бр. 2.

А ја не знам, што ме тако Бо'но дира? Је л' то претња тајне моћи Из свемира?

Ил је анђео среће за мном Заједао, Ил баш ми је тужне тице Тако жао?! Рајко.

К Р У Н А.

то ј° Јшнц Скерлетовић ирош, нема ^|1||1га више. И ако ће! Газдачки син, ' па је и прилика. Ама што воли, да се хвали, и ту га нема више. — Хајд да се окладимо, — вели једаред Јсша, — да ћу ја пре стићи у варош па мојим вранцима пег ова ватрена кола. Ту ваздан момака и девојака. Десило се пекако уз часни пост, па се искупили пред крчмом, тек да се искупе, ако кола, дакако, и пема. Јесу Скерлетовићеви вранци, да ћеш им зајамачно и у царској ергсли тешко наћи парова. Ал куд бог дао, где је варош! Па куд мораш тек да надилазиш! Претера Јеша. Претера, збиља, мајчин син! Неко гледи у земљу, па не зна шта да рекне. Неки се опет окреиуо на страну, да не прсне у смеј. И сам Јапко Тувекџијии једва прогунђа, тек да ие оћути: — Гле јако! Па шта су ми ватрена кола? А Јанко ће рећи за црно да је бело, а бело црно, ако то каже Јеша, па ни оком тренути не ће. Јеша погледа унаоколо Девојке . . . Е, иред њима мораш знати, шта ћеш рећи . . . Гурка једна другу, па стискавају уста у мараме. Круна Богићева само. гледи Јеши у очи, па ни да трене. Скерлетовић се облизну језиком, па превуче дланом преко брчића. Ал му опет не да враг мира. — Кад смо оно јесенас возили се из царске соларе, пуна кола у мене. А Јова Сучевић натоварио, — каже, — неколико рајница, да стеше тарабу; на, и он иде из вароши. Час по па се залети да ме обиђе. »Не ћеш, Сучевићу,.« мислим ја, »ма маљкали.« Па само отпустим кајасеве, а вранци ђип, да их после једва задржим. Него ме превари Јова у један мах, па се оте. Оде. »Ао, Јово,« рекох ја, иа само што притегао коњима узде . . . Нема него

с.шка из сгпскога народнога живота. НАНИ1ЈА0 П. АДАМОВ. мислиш, одох у вихор. Лети блато све у комађу, па као киша пада у кола, а глиб, да се точак гдегде завали до оглавчина. Ка 1 ја погледао за собом, мој Јова стао, па одмара своје мркове. — Није то ништа, — проговара Круна. Ал знаш, Јешо, кад смо оно били летос на вашару, па кад си иовезао мене са вашара. Јеши се размакоше усне, а кратки му се брчићи накострешили, као да ће се сав растопити од милине. — Наједаред — вели Круиа, — навукоше се облаци, на се смрче. Смрче се, друге, као поноћ. Кад ударише цигани, па кад се мало расветли, те пљусну за тим киша, нема, него се запрашило, па мислиш, саставило се иебо са земл>ом. Јеша само викну на вранце, а вранци иолегоше, не хватају земље. Ми брже, облаци брже. Ми брже, и киша брже. Ми у авлију, а —■ А оно само неколико каии с крајника облака ухватило нарошке од вила, што их ја купио на вашару, па забо у шараге, — пресече Јеша Круни реч. — Заборавио си, Јешо! Ии виле нису добиле, — дометну Круна. Девојке забуриле носове у мараме, па се једној или двема омаче тек: — Хи! Момци се ианрегли, да попуцају. А Тувакџија бленуо у Круну, па у Јешу и врдну главом, те му се оте из грла само: — Ао! Како се чуди, није ни склоиио уста. Е, кад прснуше сад у смеј момци и девојке, покочиће се. Круна само макну усницама, да јој се показаше две рупице на образима. А Јешу напопао иекакав кашаљ, пе знаш, шта је од њега. Опет му Круна не да мира. — Да писи јео много кокица, па ти за-

пала љуска у грло;