Stražilovo

Б р . 2.

ОТРАЖИЛОВО

Уз часни пост се и кока у православној кући. — И јест, мај! — одговори Јеша, као да једва дочекао, па се облизну. — Хајдемо, момци, ко је за ииво! — Хајдмо! — присгаде уз њега одмах Јанко као запета пушка. И одоше неки с Јешом у крчму. Највише их остало још с девојкама, да се смеју . . . — Збогом, девојке! — окрену се најпосле Круна и пође. — Чекај, Круно, па ћемо заједно. — Идем, да видим, шта ми ради моје дете. ❖ — Чији си ти, мали? — Кејин. — Како ти је име? — Ја сам кејин. Тај мали никога другога и не зна осим своје кеје. Нико други баш и не брине бригу о њему осим његове кеје. А кеја његова то је Круна Богићева. А тај мали је »дете« Крунино. Питај га, кадгод хоћеш и што хоћеш, и први и последњи му је одговор: — Ја сам кејии. • Скрсти руке преко напета трбуха, па се гега као паче онако у дугој кошуљици, блед и жут, ал увек чист, очешљан и умивен. Да снусти руКе, вукле би му се по земљи . . . Или седи на банку испред куће, скрсти руке у крило, ускакавчи ноге, па се сунча, ако је сунце. И ма где Круна била, ма шта радила, ако није он поред ње, па само није ли гдегод у надници, увек ће тек рећи: — Идем, да видим, шта ми ради моје дете. Кад њему што говори, никада друкче већ: — Соколе кејин! Зато ваљда он и не зна свога имена. Једаред ће јој рећи Јеша Скерлетовић: — Да каква је наказа, кад је то соко? Од то доба Круна, да може, смождила би Јешу. Ал никад му не ће рећи ни ружне ни преке, пи бело ни црно. Већ гдегод уграби прилику, гледа, како ће га исмејати погледом или покретом, да се Јеша повуче као петао, кад му покисне рен. Јеша баш пред њом нађе да се највише хвалише. Хвали се, хвали, па и не обари, што каже. Па се био раскравио, кад оно поче Круна

да приповеда, како ју ои једаред новезао с вашара. Но како се опет опарио, кад се на њену приповетку онако насмејали момци и девојке! Не би Круна ни онда толико речи потрошила њему за вољу, да јој није неки дан пре тога нешто пришануо с препоруком, »како ће бити добро« каже, »и за њу и за њено дете.« Ни речи Круна није онда рекла. Само јој очи стале, на се чисто устаклиле. Смркло јој се, те се занесе, да посрне. По телу је прошла језа, а усне јој задрхтале. Е, на тако му се сад осветила! . . . Отишла кући. А срцу јој негато право, боже, као да је добила не знам шта. Узела своје »дете« на крило, иа га љуби то по коси, то по очима. Тепа му и милује га, да мати првенчету својему пе би слађе и нежније. Он упрво блесасте своје очи у њу, па је гледи. А мило му, иа да се зацени од смеја. — Осветила сам те, соколе кејин! И на једаред јо.ј групуше сузе, па иођоше поливати дете ио лицу. Оп стао, па гледи у њу. Не разумеје, док и сам не бризну у плач. Круна га притисла на груди, па га теши. И дете јој заспа па крилу. . . * Нагала се Круна сироче носле родитеља, а једва да се умела честито сама опасати. Што се негато земље назвало сад њено, то туђин узео да сеје, иа туђин и пожњева. Остала у кући сама с нејаким братом, да га она, и сама слаба и нејака, подигне на ноге. Него добре дугае иримиле се, дакако, да отхране нејачко мугако, гато остало још у јастуку, да не свисне од плача или не заковрпе од глади. А комшије Круни кад залогај хлеба, кад мало и сира, да дете душу одржи. — Но у свету, — говорио је обично покојни деда Загорица, — колико је добрих дугаа, толико је канда и да их те бог сачува. Кад ти што дају, највише ће ти отети. Кад те у очи жале, не дао ти бог, гато ти мисле. Кад ти ћуте, најгоре те осуђују. Па тако неки чинили детету, да га иестане, те да траже нека дела токорсе за храну. Опи, гато помагали Круну, развлачили оно сиротиње из куће као пси иусто масло. И запече се дете, па поболевај и поболевај. Једва му дугаа остала у носу, да се це-