Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

бр. 4.

Протре очи дваред, три. Не помаже! Трепавицс као олово тешке, саме се спуштају. -==-&€>850-з-

ђерђев јој испаде из руку. Она устаде. Ледва је одмилила до кревета. КаКО лежв, ТаКО заспа. (Наставиће се.)

(Место позивнице, каква је сад у моди, а овака је: „Госпођа —вића, да би изволели доћи им ноћас на ручак ; У библији пише, да је петог дана С тицама осталим и гуска саздана; Дакле дан раније него прва жена, И у томе већ је једна важност њена... Ал има и друго, што јој цену диже, Само нам је ваља проучит' из ближе: Та унуке њене, што по Риму пасле, Једанпут су биле и Капитол спасле. А заслуга ова много даље иде, Него ташта слава и — Семирамиде... Ал к'о прва дама што не беше сама, Него имађаше својега Адама, Тако је и прва на свијету гуска Морала имати и својега гуска. Но ја нећу овде да причам судбину Нити прве гуске нити пак Евину, Него да вам кажем, да једна унука Од те прве гуске код мене се кљука, И кљуда се ево већ петнаест дана Од кад изгубила својега гусана. Он имао крила, па летнуо био, Ал се у туђини јадан изгубио, И тако нам гуска удовица осга Баш при крају овог божићњега поста. Па да не би свисла сиротица млада За својим гусаном од туге и јада, Да се не угуши од силених суза—■ Ми је обасусмо с много кукуруза. Кажу, да смо некад били Инђијапи А из Инђије су дошли и ћурани. . . Ирема томе ми смо са њима земљаци Само што су они нотоњи дошљаци. Али измеђ нас је разлика голема, Што међ ћуранима никад људи нема; А између људи, још од првих дана, Било је, и биће, увек и ћурана... А то ваљда зато, јербо су ћурани Читав дан раније нег човек саздани.

и Господин —вић имају част позвати Госпођу и Господина ' 9 часова — место такве позивнице, ево овакве:) 11а, к'о што у гуске (тако Бог нареди) 1,[игерица више него срце вреди. . . Тако се и она у том кукурузу Утешила брзо, и •— утрла сузу. Ал ко нема срца, не треба да живи, Јер људи без срца нису милостиви. И зато ће наша гуска накљукана Да погине сада кроз неколко дана. Јер, —• кад нема љубав да подели с киме, Онда јој је много боље да погине; Кад радости нема на сунашцу јарку, Онда ће јој бити боље на подварку.. . Али жртва ова (— другачије није) Рачунат' се може к'о Ифигеније; Па благослов треба да је к себи прими, И да јој отпева „иже херуфими", Те да овој жртви и апотеози Нокликнут' се могне и Боже помози... Зато вас позивам ја и моја Ева, Да се потрудите из ваших рајева Те да у иедељу трећег јануара Пошетате мало до нашег Врачара. Чим сунашце пође на страну Земунску, Ви дођите к нама на печену гуску, Жао би нам било пожрети је сами Па желимо да је поделимо с вами. Веоград 1881. С тога су ћураии увек и у моди, Е се допадају великој господи. . . Те ћурани као да и сами знају, Да се тој госиоди много допадају, Иа се кочопере, па ти се рогуше, Ка' и они да су неке господуше. Ал и како не би, када им се прима, Кад мисле, у перју да и духа има. . . Кад реи налепези, а рашири крила, Па ионосно цикне, — зар то није сила?