Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 4.

је, намештати собу, а друго — беспослена тумарати. Али '— шта ти је то у џепу? Мартп (чудећи се). У ком џепу? Максим. У левом, у десном, у обадва! Марга. Шта ти је, за Вога! Шта бих могла имати у џепу? Максим. Мислиш, да нисам видио? Писмо! Марта. Какво писмо? Максим Можда мени дошло, па ти заборавила, Деде, да прочитам. Марта (преврће џепове). Ево, на, камо ту писмо? Максим. А као што се љутиш? Зар се с тобом човек не може нашалити? Марта. Зар је то шала? Ти си од неког доба постао чудан човек. Тек сам свратила овде у господина Драгомира собу — па зар га пе гледамо као наше дете? Максим (прекидајући је). Хвала лепо, ја немам деде. Марта. Максиме! Максим. А што ти мене зовеш ваздан „Максиме"? Марта. Шта је то опет сад? Зар ти није тако име? Максим. Било како му драго, ти ме не смеш звати. Таман се као човек спремим да што лепо рекнем, а ти тек дрекнеш: Максиме! Ако који пут замишљен планирам што лепо о својој кући и радН ј И , а ти дрекнеш: Максиме! па ми онда најлуђе мисли наиђу у главу. Толико се пути дешавало, особито од неког доба, кад изађем на улиду, а ти станеш на капију па дречиш, да цео свет чује: Максиме, хеј, Максиме! (себи) Чисто ми је дошло да заврнем шију оном куму, који ми је наденуо такво име. Оно човек кад верује жени, може се и звати Максим — али овако Марта. Не знам шта да радим. (плаче) Још ћеш ми забранити и да говорим? Максим. (себи) Да је само мало мање волим! (гласно). Марта, драга моја Марта! Шта ти је? Марта. Увек ми мора пресести, изашла где међу свет или неизашла. Дошло ми је, да прекратим себи живот. Максим. Марта, драга моја Марта, шта ти је? Дошао сам само, да ти јавим, као велим, што би од другога чула? Ово дана имаћемо две свадбе: удаје се газда-Тривунова синовица и жени се Алимпије богословац. Марта. (брише сузе) Та шта говориш ? А за кога полази Стана? Максим. За Цифрића! Марта. Јели могуће? А шта је са Драгомиром? Максим. Та, веле: девојка би као и хтела, али стриц ни опепелити Марта. Сиромах Драгомир!

Максим. А што сиромах? (себи) Не знам, Што ми се нешто узмути, кад почнем разговор о н>ему? (гласно). Него ово ће те ваљда обрадовати? Алимпије узима Милеву, Марта. (весело) Шта? Ирија-Милеву ? Е, мораћемо ићи на честитање. Максим. Па управо зато сам и дошао. (себи) Кад се лаже, нек се лаже. (гласно) Ти ту сиреми а ја ћу одмах доћи, само да узмем што ми треба из собе (Улази у другу собу а у исти мах врата се отварају и унутра улази Драгомир. Максим, кад га спази, лагано отшкрине врата од своје собе и — од времена на време — промоли главу па слуша). Драгомир. (бесно ходајући) Пропао сам, сасвим сам пропао! (ухвати се обема рукама за главу). Ох, ја сам несретник. Марта. За име света, господине Драгомире, шта вам је? Шта вам се то десило? Драгомир. (гледајући) Све, штогод хоћете! Несрећа, јад, очајање, пропаст. Све, једном речи, све! Марта. Да вам није ко — сахрани Боже! умрво од рода или пријатеља? Драгомир. Још горе! Сви су живи, део је свет жив, и ја сам жив, али ми је срећа умрла. Шаксим. (промоли главу) Тај канда почиње већ Парта. Па шта вам се десило? Говорите отворено. Ви немате овде никог познатијег и пречег, коме бисте се поверили. Иаксим. Ао, гујо једна! Драгомир. Мојој болести нема лека Шаксим. Чисто својим ушима не верујем! Драгомир. Тај тешки терет и јад свалио се само на моје груди, притискао душу и срце па већ осећам сваког часа, сваког тренутка, како све јаче и јаче притискује. Ох, полудићу! Марта. Јадпи младић! Сад га потпуно разумем. Драгомир. Глава моја болује а њој има само један лек: да је лупим о нрви зид, о прва врата, о прво дрво. (чује се на вратима куцање.) Марта. Слободно! (Улази Алимиије.) Алимиије. Здраво, брате! Еамо тебе ? Мислио сам, да ћеш свратити код Андре Кеца, досад сам те чекао. Драгомир. У кавану? Никада више! Алимиије. Ехе! Драгомир. Али не! Отићићу! Чему се имам надати више? Све моје наде одлетиле су. Отићи ћу у каваиу, свима ћу свирачима зановедити, да ми свирају жалосни марш. Кад ходам, кад седим, и у кући и на сокаку и у глави, свуда нека се ори жалосни марш. (дохвати шешир и повуче Алимпија) Хајдемо.