Stražilovo

т СТРАИ10Б° ВЛАСНИК И УРЕДНИЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 21.

У НОВОМ САДУ 21. МАЈА 1887.

ГОД. III,

0ЛГА.

ПРИПОВЕТКА И 3 Ж И В 0 Т Л. НАПИСАДА МИДЕВА СИМИЋА. (Наставак.)

>едног дана запита ме, да ли ћу бити |сама код куће, хтео би, вели, да са мном о нечем поверљиво разговара. Тај дан дошао је до мене те ми рекао, да је добио од свог брата писмо, у којем га овај светује, да заборави Анђелију, јер по његовом мишљењу Анђелија није девојка, с којом би он био срећан. Из даљег разговора уверила сам се, да Павле сад и сам друкчије мисли о Анђелији. »Видите, Олга«, говорио ми је између осталог, »Апђелија је лепа, али душа јој није онаква, као гато бих ја желио. Она не уме осећати. Опа мене никад не би разумела, а ја сумњам у трајну срећу онога брака, где се муж и жена не разумеју. Ој, кад би ме она тако разумела, као што ме разумете ви, и кад би она умела тако љубити, као што ви љубите Војислава!« »Па само до вас стоји, да тако буде. Научите је свему томе ви. Она је млада а има врло добро срце, под другим околностима била би друкчија. Мени се чиии, да би ви од ње могли начинити све, што би зажелили«. »Варате се, Олга. Анђелија није таква, као јпто се вама чини, јер ви њу гледате кроз призму своје симпатије«. »Па онда би било још природпије, да ви на њој не видите иикакве мане, јер ви је љубите«. »То би до душе било логичпо; али ја не смем смећати с ума опо, што о њој мисле они, који су према њој равнодушни. Ја бих хтео, да се отресем тога, али видите, меии се силом намеће мисао, да они, који су ми о њој говорили, могу имати право«. »Па зар и ви верујете у сокачке гласове?«

»Олга, оно, што сам ја о њој чуо, изгледа да може бити са свим истина«. »Тако? А зар једни гласови изгледају истинити, па и оиет су грозна лаж. Нећу даље да идем. Ево да узмем за пример саму себе. Реците ми, зар су икога више оговарали од мене? Зар није било грозно, ужасно оно, што су рђави језици из пакости потварали на мене? Па и опет ја смем сваком са поносом погледати у очи, јер знам, да је све пуста лаж. Па ко ме је оговарао? Пред вама могу тако говорити, ви ћете ме разумети, вама неће то изгледати као бесмислено хвалисање, ви ме нознајете —• да, ко ме је оговарао? Они, они, што нису достојни ни обуће да ми скипу. Јер, најносле, лако је гледати буру из далека, са сигурна пристанипгга, па рећи: ја се буре не бојим! Нек заплива ко кроз вале узбуркане реке, као што сам ја, па нек остане невредим као што сам ја остала; нек прође ко кроз ватру па нек се не опече, као што је био случај код мене; једном речи: иек проживи ко све оно, што сам ја проживила, па пек прекужи све онако, као што сам прекужила ја! Онда, онда ћу му се поклопити, опда ће се моћи са миом руковати, алипрене«. Док сам ја тако говорила, гледао ме је Павле петренимице. »Ој, Олга«, заиоче, кад сам ја ућутала, »не могу вам рећи, како волем, што сам то чуо. .Та сам вас и до сад поштовао, а од сад ћу вас тек умети поштовати, као што заслужујете«. Још би можда тај разговор наставили, али наиђе иеко, и ми морадосмо прекинути. На неколико дана после тога били смо заједно на забави, коју су приређивали Анђели-