Stražilovo

322

СТРАЖИЛОВО

Б р . 21.

јини родитељи на свом малом пољском добру у селу Р., које је од нашег места од нрилике два сахата удаљено. Тог вечера био је Павле врло добре воље, и мени се чинило, као да ће се он и Анђелија ноново зближити. Кад смо се већ дубоко у ноћ кренули кући, понуди ми он место у својих колих; ја на ово пристанем те се кренусмо. Боже мој, шта ли нисмо претресли на том путу! Између осталог рече он, како се непрестано планш, да није можда истина оно, што је он чуо за Анђелију. Казао ми је, и од кога је чуо, али сво моје мољакање, да ми каже и шта је чуо, беше узалуд. Ја сам Анђелију и сад од свег срца бранила. И тога сам се пута разговарала с њим и о себи тако поверљиво, како још ни с ким нисам; и опет га подсетих на клевету, којом се свет бацио на мене, а на крају нашег разговора замолих га, да сутра дође у »библиотеку«, па ако будемо сами, показаћу му неколико Војислављевих писама, из којих ће се уверити, да је свака моја реч истинита. Док сам му то говорила, беше ме такав терет обузео, да нисам могла суза задржати. »Јадна Олга«, рекао ми је тада, »ви сте млого патили, али будите уверени, да вас ја са свим разумем«. По том се саже и пољуби ме у чело. Не умем ти рећи, како сам се осећала у тај мах. Чинило ми се, као да ми је тим братским пољунцем спрао са мог мученичког чела сву увреду, која ми је нанесена. Сузе ми поново грунуше, и ја једва нрошаптах: »Хвала, Павле!« После тога заћутасмо обоје. Та имали смо обоје много да премишљамо! Сутра дан затекох га у »библиотеци«. Чим сам села, извадим из џепа неколико писама, метнем их пред њега, па рекох: »Читајге, Павле«. Он полако отисну писма од себе, стиште ми руку па рече: »Верујем ја вама, Олга, и без тих писама«. »Али ја бих хтела, да их прочигате«. »Кад је ваша жеља, онда ћу их читати«. И он прочита сва писма. Када је са последњим био готов, диже се, приђе ми блшке, пољуби ме у руку па изусти: »Олга, Бојислав и може о вама тако писати, јер ви сте доиста ретка девојка. Ви сте онаква, каква би требала да је свака девојка, али ви сте то у таквој мери, да вам нема равне. Берујте ми, да сам имао прилике, да познам мпоге и жене и девојке, али нисам наишао ни на једпу,

која би се могла сравнити с вама. Позната су ми и искуства многих других у том погледу, и ја вам морам рећи, да би сви били мог мишљења. Би с правом можете бити поносни. Дао би бог, да будете онако срећни, као што у пуној мери заслужујете«. »Хвала вам, Павле. То ми је, видите, сва иакнада за оно, што сам поднела. 0, тешко је неправду спосити! Боли то, кад нас бадава осуде; али ја се тешим тим, штоје лакше поднети, да нас ко неправедно осуди, него да у потаји сами себе осуђујемо. Но манимо се мене. Добро би било, да се ви што пре решите, шта да буде с вама и с Анђелијом, па ако мислите, да ће по вас доиста боље бити, ако је заборавите, онда ме поелушајте и не прилазите јој више тако, као до сад. Боље ће бити и по вас и по њу. На што уливати девојци наде, са којих ће касније патити?« Тада ми је обећао да ће ме послушати. А кад сам после неколико дана опет дошла у »библиотеку«, и нашла Павла где седи, а пред мојим местом на столу угледала предмет, за који сам знала, да га је Павлу Анђелија иоклонила, знала сам одмах, на што се он решио. Видећи, да је тај предмет мени наменуо, узмем га па га метнем у цеп. »Павле, немојте много жалити. Ја сам у ово последње време водила строга рачуна о Анђелији Ви имате право: она вас доиста не би разумела. Ја верујем, да је вама у овај мах тешко, али помислите на мене. Помислите, шта мене чека, па ћете лакше иоднети све. Та ви сте човек. Лечите се, али се лечите онако, као што вама ириличи, не бих ли се од вас и ја чему научила. А сад ћемо се разговарати о другом чему«. И ми доиста окренусмо са свим други разговор. Прошло је после тога доста времена, а ја га никад не запитах, да ли је Апђелију заборавио. У један мах се већ хтео оженити другом девојком. Признао ми је, да му се девојка крај свега, што није лепа, донада, јер је била нежна и изображена, а то је од вајкада тражио, једном речи, он се склонио да је узме, и чинио је већ најозбиљније кораке. Али брат му је и ту нашао мане. Јер на брзо иза ппсма, које му је стигло од брата, ностаде он некако нерасположен, и по свему сам видила, као да би хтео са жеиидбом да коракне натраг. Тек касније сам дознала из најпоузданијег извора, да