Stražilovo

Б р. 21.

је написао у Годишњици књ. III. стр. 447. „да је од смрти Душанове до битке на Марици седми индикат био само 1369. г., а не 1363., и да је по томе и поменута на 171. страни Угљешина хрисовуља нисана 6877. а не 6872. г. дакле с обзиром на месец Октобар 1368. а не 1363. године. Но и с обзиром на другу једну околност не може се казати, да је Угљеша већ 1363. владао својом тазбином, т. ј. државом Лесара Војижне. Царица Јелена владала је после смрти цара Стефапа (| 20. Децембра 1355.) у Серу и серској области и владала је тамо још и г. 1364., кад је Цариградски патријарх Калист, послан из Цариграда, да уговара с царицом Јеленом-Јелисаветом мир и савез са Србима против онштег непријатеља Турчина, дошао у Сер царици Јелисавети но тамо и он умрво и скоро цела дружииа његова, и коме је царица српска Јелисавета сјајан погреб приредила. То каже сувременик расцар Јован Кантакузин, а то помиње и један летопис грчки, који је Јосиф Милер издао и у византијским аналектима приопштио, дакле два најбоља сведока. Ми не знамо, које је године ћесар Војихна удао своју кћер, која се у калуђерству прозвала Јефимијом, за брата Вукашиновог Угљешу и које се године скончао ћесар Војихна, но у првим нашим летописима каже се, да одметник Вукашин сагнав Уроша с престола царскога и закраљив се »крдтоу скогсмоу Оугшшн |;ц>ог.'лк:т стрлнм /ошн: гјнлч.сшн : сћ сдмомћ деспотсше ум:ти ", а то је било 1366. г. Може бити, да је Угљеша био онај ћефалија Серски, с којим је ћесар Војихна шуровао и који је њему обећао, да ће му предати и царицу Јелисавету и њезино благо, али владаром у Серу и области серској могао је он постати тек после 1364. г. и онда, кад му се брат Вукашин закраљио. Деспот Угљеша столовао је у Серу (Еаошсш р. 30.: ХЈп^еаева Рћепв, и!п гедга ега(, т Тигсоз рго^тесШиг.) Но после погибије српске на Марици освоје Турци и Сер и свуколику државу Угљешину а удовица се његова Јефимија склони под крило кнезу Лазару, којег је жени Милици она сродница била (Гл. ХШ. 266.) те нам мало чудно долази, читајући у запису гвеном, извезеном на покрову кнеза ЈГазара, оне речи »жедеепо бо ст(шпшо мене кћ ст(|Л1Ш1,г\т, окркнлмлћ гесн н^обнлно , кнеже Дл?д(»е!" Лукаревић пише на стр 63.: „ТЈ^Иаака (деспот) 1а8С1ап (1о 1о зШО а 81е[апо вио %Нио1о соп Сго1ко а' аппе^о пе1 Ните Магка (1371.)". Други нико не зна за тог сина Угљешиног Стефана. У Љуботини, задужбини кнегиње Милице, сарањен је „Стефдн шеелрд ^глеше снн но тај Стефан није био син Угљеше, брата краља Вукашина, већ другога Угљеше и то ћесара Угљеше, којег и Константин философ и Орбин г. 1402. и 1412. помињу и који

331

се сам у хрисовуљи једној од г. 6931.=1423. назива „господар Србљем у Подунављу и свију западних сграпа." (Григоровић Иут. II. изд. стр. 46.) 0 цару Оимеуну (Оиниши) Далеологу у Трикали, коме ирви летописи српски, не знам зашто, придају епитет „предовлћн и о његовој деци и зету му Томи Прељубовићу у Јанини нећу да говорим, држећи, да говору о њима није место и да није вредно говорити о тим пограничним деспотима у грчким и арбанашким земљама у расправи овој о кнезу ЈГазару. А нећу о њима већ и с тога да говорим, што би говорећи о њима морао споменути и расправу Нантину о њима у Гласнику, књ. XXVII. 226—240. те свађању и препирању с Пантом не би било ни краја ни конца. И како би могло бити краја нрепирању, кад ту г. Панта зна „фактички говорити" и кад он ту каже, „да је Тома дошао био у Јанину с отвореним срцем, али кад виде стање ствари, обуче лавовску кожу, да растрже људе. Па и Јанинци — додаје Панта — нису били много бољи, јер су за кратко вријеме иромијенили толико влада, а зна се, да честе промјене кваре.свет, јер сваки губи вјеру ма у шта стално. При доласку Томином — продужује Панта — од њега су претјерано много очекивали различне партаје (либерали, радикали, напредали), као што то обично бива при промјенама. Наравно, — придодаје Панта —■ да их он није могао задовољити, и они га готово сви оставе. Цијело је друштво — тако мудрујући продужује Панта било искварено и сада Тому опколе најпокваренији, јер су они — тако тврди Панта — обично највјештији и то: „клеветници, изјелице, накосници, аброноше, шпијуни и неваљалци." Са подобном четом — уздишући вели Панта — никако се добро учинити не може. Од оваквих искварених његових приближених људи — мало малицијозно примећује Папта — понајчувенији су били: Куцо-Тодор, Манојло Чипта (ћифта?) и Михајло Апсара, кога Тома постави хазнадаром (министар финанције.) Апсара је заједно с Томом говорио о Јанинцима: „да су они издајници, неваљалци и подлаци," с тога иж иочне гњавити, — тако завршује Панта интродукцију у повест о Томи Прељубовићу на страни 234. поменуте књиге Гласника. Па сад реци, драги читаоче, да г. Панта пишући тако о Томи и о Јанинцима и о министрима деспота Томе, није знао за ону срнску пословицу: „мајка ћерку кара, снаши преговара", и ону другу: „крв није вода", и да г. Панта пишући даље, како Тома „удари на народ: кулучење, казни, годишњи порез и многе друге намете, — удари монопол на вино, на жито, каткад на месо, ионекад на сир, а вазда на рибу и воИе и да су „и вештаци морали кулучити" и не само то, већ их

СТРАЖИЛОВО