Stražilovo

506

СТРАЖШГОВО

Б р . 32.

постане прибјежиште српскијем му.зама. То његово настојање изазивље завист у браству му, које га гони, клевета и над њим успијева. Мупшдкоме се одузимље унрава манастира. и ставља се иод истрагу као ископаник »дома 1Циљановића«, који је толико љубио и за његову се будућност толико бринуо! Па какав нам се појављује Мугаицки у томе искушењу? Духу своме пјева: Друг си ми ти најверниј, в пустињи собесједник. Облак са чела ти разгони. Па к самом' себи: Глас лире ваше балсам њежном сердцу; С ијесмом вашом јачиј дух. Еопитару и Вуку опет пјева: И јунак Зрачну рођен на славу а падши у окове, свјета Судбином, дане оплакује мрачна живота. Но Гершићу пасгавља: Бурја ми чун колеба страшно. Ја т' не остављам весла; Отгони таласе дух. »И слаба мигаица људска јача у бједи: сече и преноне дух. Гдје јачи живот, тамо побједа спјегаи. Дрема у миру лав«. У II о б ј е д и с е р б ск о г с р д ц а истијем тоном наставља даље: »Мати је велич'ју људскоме туга, скорб, душевна рамна, злобом и завишћу задана. Дух у бједи расте«. Па се музи обраћа: »к добродјетељи вјечну љубов зажежи в перси гони ме пакошћу. Дај духовима силе у бједи. Ах, у љути ч а с у з д ах н у т може, сму тити с духо м и крјепки ирој. Ал' полк злобе подле нрезире У себи иокој тражи. Подиже тешко бреме на нлећа, даби слабијој браћи пут ко већој срећи, к правој о т в о р и о с л а в и. С т о ј и с а м; а б р а ћ и нодиора примјером својим бива«. То иште — вели — од свакога опће добро, ком промисао даде већу снагу. »И трудан животал'браћиполезан б о љ и ј е и с л а ђ.и н е г о з а в ид н а сј ај н о ст ал' у себи гњила«. Докле је љуцкога рода, биће страсти; нит ће је уништити просвјета. Нјељ просвјете је сресгво к високој цјели човјечијој на земљи; цјељ к чистој човјечности. Из савеза цјељи просвјете и цјељи човјечности рађа се љубав к истини. доброти и љепоти. ђе је зла воља и худо срце, ту просвјета нема цијене. Множимо бољи дио па ће се подли смањити; вјенце нлетимо првом, а други ће у тами

остати. Презрени зликовац и себије н е м и о! —- Даље нас учи, да тражимо благо, гато ће и за гробницом остат нагае; а да освете не тражимо. Далеко је љепше и благородније врагу прагатати. »Та благодјеј вам постати може да и сам то не зна! Еркула подиже на небо завист. Љепе страсги вјетрила с' к слави, а завист вјетар«. У Г л а с у А р ф е III и ит а т о в а ч к е препоручује нам да у »жару љета« гаљедујемо Улису, и каже, да на дверма мудрости стоји: »Претрпи, уздржи се!« Човјек се жали на друге, а сам у себи носи много врагова, гато га чине несрећнијем. Нека најприје побједи своје, па ће лако туђе. »Над самим собом најтежа побједа! Не дај да расту заједно с силама ти тајни врази твоји. Бољу најприје подјарам подвргни ума«. Па даље: »Затвори твоје битије у перси и те огради мудрошћу; нећеш ми ти бити зле среће. Зло најтеже, кад си га привео самим собом. Лакгае је, кад ти сувом на путу на врат браћа силом варварски наметну. Ах ! Аристида, Фокиона, Сократа, Милогаа ономенсе«. У лапцу бједе блажен је, кога не гризе савјест, да је ближњему о злу радио. У тој бједи својој Мупгицки је спјевао неколико ода ондашњем митрополиту Карловачком С т ратимиро ви ћ у и владици II у т н и к у. Првоме пјева: Мојих свјатаја цељ возблеснет трудов, Отјата почест вспјат возвратитсја мње. Докоље сербски род пребудет, Правда твоја воспојетсја нами. Пау оди својему нокровитељу, истоме Стратимировићу, опет нјева: .• Аз бо народови Бјех полезен до днес вјере ученијем Пјесими лири и арфи; Тјеми буду полезен впред. При лампадје внегда Муз аз сјежу, пекис', Љепо что и добро роду открит и пјет. . . . Јова уж' увјенчаја Сонм сатан изсели свирјеп. Шишатовац прослави: Бјечни двигну ти столп до звјезд! Па Путнику једну оду почиње овако: Мир сербски знајет, Путник Мојсеј кољ бје Подпора силна Рајићу славному Б бједах, јему творених злими; Такоже, Јосифе, твој узнајет Мње аш,е ниње даси ти тцит против Отрови полних, вражијх стрјел