Stražilovo

Бг. 32.

Једну другу опет почиње овако: Јако, лирни стихи в кљети мојеј поја Сербом, мирјанствују, онсица мја вонит. Лиру л' мње повреш,и в огљ? Ни ! Тобоју побједа мње Придет, Путниче! У мушком трнљењу велике неправде, како пјева у оди У т ј е ш е и и ј е: Чувствује перви пут Далеко јачим себе, нежел Игда у иокоју што је био. Доста је чистим иерсимп утјехе За обгцв блпго пко су дисале, И равпн примјер многима дпле; Ако и гониме, браћа жале. С том НИ1ЦОМ душе Сократ нам није смрт. Рутилиј против тужбе неправедне Не тражи нрта рјечма. Вољно Оставља Рим. Нити га врати Сула. Несмутним взором Фокион умире Ко Сократ. Лети Обилић смрти у Чељусти, да против гнусне лажи Невини образ освјетља себи. Марцел се слави, Рима из гордога Изгнани. Стиди с' гоиитељ, Цесар, тог; Да, ко је против правде, вјечно Против тога ће и правда бити. Ми видимо већ мужа скроз ироникнута духом грчког и римског класицизма. За то је и ироповиједао потребу изучавања грчког језика. У оди о здружењу катедре славенскога језика са грчкијем вели: Грек бист Римљаном вожд, да Будет тојже и Сербом днес. ТТерви нам Грек, втори Буди Римљанин друг. !1а нам у Протентикону каже зашто: Ах! не довљејет сам Ум к величију мужеј. Перси здје шцутсја. Тија, равно без шума, Блеска к дивним дјелом ведут. Тјех не вјест иобједит злато, сребро; не вјест Крик врагов устрашит; тјех нигцети рука Зла скрушити не может. Обгцих благ олтарју — руком Бит отверстим вељат. Мзда бла годарности Здје не ицут они ближним творену за Ползу, с иотом иодјат за Лодвиг. Тамо за гробами Болш луч мзди возблеснет им, неимугц Тма иозњеиших времен их не обимлет. Во конца !

507

Ползу живши народа, С тјем ио смрти живет во вјек. Тако га одмах потпуно разумијемо када к самом себи пјева: Полк черни нек се множи; в срам ће пасти. Чисга совјест нама цит. И к духу мојему: Та тврдим градом духови натпему Јест: в сем спокојно черну толпу врагов Мотрат; лишен пријатељ нреждних Тцитсја себје самому довљети. Па Димитрији Стефановичу: Цјену дни получајут от ползи, творенија ближним. Тјем слатка жизн, тјем легка смрт. Ту је стојичка ностојаност; ту смо виђели умјереност и трпљење шнартаиско; ту видимо ђелом и словом проповиједника жаркога тако ријетке грађанске врлине самопожртвовања на олтару опћега добра. Што нам све открива философа и нјесника какав, нам се хоће данас и вазда. Послије ућехе и насладе што налази у раду за опће добро, Мушицки је тражи у њежном чистом пријатељству, које називље »ароматом живота« у оди Живковићу, у оди Гагићу »идолом свог срца«. Па у м а л о м к р у г у б л аго ображених ириј ат еља пјева: На част тому стола богатство, Ко сам, ко горд, ком жуч черна. Њежност пријатељства свога пјесник нам најбоље открива у оди Сјени Прокопија Б о ли ч а: Сладко с другом словити: Сладко также слезит за ним. Тихих, бурних и днеј верни ми снутниче В струни, варвите, лиј наших сердец всју скрб, Нашеј ми да оставим Чистој памјатник љеп љубви. Тој јест с мртвими нам силеи сојуз! Речено је, не спомињем се већ ђе, да је Мушицки био такозвани пригодни пјесник. Но то је могао рећи, ко је само наслове његовијех ода прочитао; али ко је саме оде прочитао и у свезу их довео од онијех, што пјева цару аустријскоме, до онијех цару словенскоме; од оде владици Петру Црногорскоме до ода митрополиту Стратимировићу и владици Путнику; од оде Витковићу, мађарском пјеснику, до оде Добровском; од ода Вуку Еараџићу до онијех гимназији и библијотеци Новосацкој: наћи ће, да све оде Мушицкове једну сврху имају и да су једнијем духом задахнуте, како оне из доба