Stražilovo

503

затвора, у којем је лежао због агитовања у корист опозиције. Даље нисам ни разбирао. Ишли смо иосле још неколико пута на купање. Један пут смо ишли и сами, и ја не могох отрпети, да га не запитам, што се купа у ладној води, кад му може шкодити. Али он рече, да не може да одоли жељи. Научио сам, вели, од детињства, па ме сад чисто мипе жеља, кад се купам, те се сетим, како сам некад овде проводио детињство и хватао раке. Кад наступи јесен, Чеду почеше ноге издавати. Ретко је шетао. Обично је лежао код куће, или је излазио на улицу, те седео у зетовом дућану, који му је био уз кућу. Ту смо се и ми искупљали, те се с њим разговарали. Кад опаде лишће, Чеда сасвим паде у постељу. Ко је хтео да га види, морао му је отићи у кућу. Један пут сам га застао где лежи а држи виолину, али не може да свира него само прстима жице додирује. Једнога дана чух, где некога оглашују. Запитам, ко је умрво, и дознам, да је он преминуо. Одем на погреб. Света беше доста. А једна му госпођа беше донела и венац од баштенскога цвећа. Тужнијег ногреба нисам видео. Нити је ко питао, шта му би, ни од кад болује, ни шта су казали лекари, нити је ко с ким разговарао, као на другим погребима. Чак су и жене ћутале. Све је то ишло немо и замишљено. али и намрштено. Ни озбиљније надгробне речи нисам пикад чуо, него што сам чуо онда Није се говорило о увелом цвету, него о малаксалом раднику и борцу за народ. Кад су га у гроб спустили и стали затрпавати, није остало руке, која није бацила груду земље на сандук његов. * * * На неколико дана после тога, ја сам једно ире подне седео у соби и читао, док чух, како неко кућане на пољу пита, да ли сам код куће. Рекоше да јесам, и неко закуца на врата. Рекох: » слободно!« Уђе унутра Чедип зет. дућапџија, с којим сам се поред Чеде чешће виђао. Био је ћут-

љив, озбиљан и децом оптерећен, па му никад није било ни до многог разговора, а камо ли до посета. За то се прилично зачудих, кад га видех. Но опет помислих, да можда хоће да дају Чеди парастос, на дошао да ме зове. Беше субота, а у В. парастос дају обично после вечерња. Понудих га, да седне, и причеках, да почне разговор. Оп седе, али не рече ништа; гледао је преда се замишљено, као да прикунља мисли. —• Кад ћете давати Чеди парастос? — рекох ја најпосле. —• Нећемо пре шест недеља, — рече он, дигавши главу, — него сам дошао, да испуним, што сам иокојнику обећао. Заклео ме је на самрти, да вам после његове сахране испричам све, што је за живота препатио. Казивао ми је, да је с вама лепо живео, и да ви радите на новинама, па је желео, да ви опишете његово страдање, за које ни мени није казивао, док већ није видео, да ће умрети. Срамота га је, каже, било, да казује своје јаде, а, после, бојао се и да му не дозна мати. Зна, јадан, шта би чинила. Тек на два дана пред смрт поверио се мени и заклео ме, да о том не казујем ником, осим вама, али и то тек носле смрти његове. Само вас је молио, да његово нраво име нигде не спомињете. Није био рад, да се његово страдање износи на јавност њега ради, него само света ради, јер је грехота, да се не зна, шга се чини у уставној земљи. Кажем му, да ми је веома жао, што ми се није дала прилика, да живом Чеди какву лепшу жељу испуним, али да ми је и та последња жеља његова светиња, и ако ми неће бити лако, да слушам причу о страдању његовом. — Е, камо среће, да је ни ја нисам слушао, — рече зет. У том му донеше слатко и воду, али он слатког не хтеде узети, него се само напи воде, па кад девојче са слатким изађе на ноље, те остасмо сами, он ми тужан стаде опширно приповедати, шта је било с Чедом, казујући ми при том, шта је претходило његовој патњи.

(Свршиће се.)