Stražilovo

504

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 32.

СЕОСКИ ЧАКАНАЦ. ЕПОС У ЧЕТИР ПЕСМЕ. (ПЕТЕФИ.) ПРБА ПЕОМА.

_ оле ме богови чудо, ^јрНа сву ме меру воле; Одарили ме грлом И ретким „јестеством", Што убојну вику И све страхоте боја Лакоћом надвикат' може. — И с' тог ми певац завиди сваки. А да би човека било Вредног јестества тог, Из веље љубави к мени сатвори бог Главаша замашне шаке, Ковача у селу, 1Пто 'но га снет од песничке магате Песнички прозва: „Сеоски чаканац". 1>и, гато сте људи одважна духа, Од бојне рике што не зазирете, — Чујте ми речи! А ви, што 'но сте слабије петље, Што вам при сваком страшнијем иослу Зечије срце у чакшире пада . . . Клон'те ме се сада!

„Амин" ! рекао гласом Побожности пуним Служитељ божји; А четир зида од светог храма 1Јо обичају свом од старина Озбиљним гласом одјекнуше: — „Амин". А народ, што се стек'о у цркву На вечерње, да се помоли богу, Разиђе с' кући, Па крај бокала рујнога винца Код своје куће или у крчми Слављаше бога,. У затвореном храму тишина наста. Мирније није ни украј бара Кад гем и вивак и жабац заспи. Мир беше дакле Тек два паука борпла с' храбро Очајном борбом Око батака гојазне муве. Ал . . . црне судбе . . . испустише га А миш га зграби, па терај с њиме Право у олтар на своје место У одежду тамо часног оца попе,

11а се лепо слади тим избраним смоком Л пауци гледе завидљивим оком. Но чуј, каква је то грдна рика, Какав урнебес прекиде на мах Гробну тигаину у светом храму. Грмили — ил се то земља тресе, Ил' кагаа кипи у крњем лоицу ? Не! Тамо неко хрче. Уираво тако . . . прилика људска. Ено у ћогаку наслонио главу На две песнице иа тихо спава . . . - Но погле, ено канда се буди, Кад се до миле воље нахрк'о. Очи таре, зева, тегли се, гледа Свуд око себе, — а већ нешто слути. К вратима пође, браву дрмуса Ал све у залуд. Нромућурном главом прозрео је одмах Право стање ствари; п' онда рече мудро: „Забрављено је". И још једаред рече: „Забрављено је". И за тим, к'о што приличи јунаку, Тебе се сети, у помоћ те призва, 0, присуство духа! Молио те лепо, да си му на руци, И ти га услиша, не изневери га. Под твојим снажним, моћним окриљем Синуше му мисли у промућурној глави, За коју би био грех самртни касти, Да је празна тиква. Додирнувши прстом свој носић бакарни Ев' оваке мисли стаде да премишља: „Како да се спасем? — Викати не вреди. К'о из пушке тане што не носи два пут Онолико, кол'ко баш заиста носи, Е тако је исто и са људским гласом. Та све кад би грло одер'о вичући, У селу ме не би нико мог'о чути, Јер човеку треба, кад поштено млата, Да до села стигне, баш добра по сата. Да скочим кроз прозор? Истина, до душе, кад сам био мали, С врх трешње сам скак'о без по муке, лако. Особити ремек тад сам ноказив'о