Stražilovo

Б р . 33.

СТРАЖИЛОВО

517

Вукоман имао синовиду, која је волела Чеду. А кад нека девојка воли каква добра момка, онда обично сви кућани и сродници њени гледе, да га задобију, не би ли је узео. За то се и газда Вукоман према Чеди показивао љубазан, а већ је био потпустио и људе, да му говоре за његову синовицу. Давао је уз њу нешто и новаца, а обећавао му је и унапређење и премештај у коју хоће струку, и све што би зажелео, јер је ои, као владин човек, све могао израдити. Но Чеди није било до женидбе, а најмање до газда-Вукоманове синовице. Беше ружна, пакосна, нерадна, а, што је најгоре, била је и иначе на рђаву гласу. Свашта се о њој говорило. Чеда је, дакле, није хтео узети, те се проводаџијама испрва лепо извињавао, али, назад, кад му газда Вукоман преко њих стаде претити, он према њима ностане и осорљив, па их замоли, да га се једном окане, јер он газдаВукоманову синовицу не ће узети, иа да му носи хиљаде, а не стотине. Није за тим дуго постојало, а Чеду у по зиме преместе чак у други округ, у Гудуре, једно од најгорих места, у којима има школа. Није лако било Чеди, кад му је за тај премештај јављено. У В. је био код своје куће, на очима старе мајке, која је једва чекала, да школу сврши и да јој се врати. Али он оде, а газда Вукоман, који му је премештај и израдио, оста запрепашћен, јер је на сигурно држао да ће Чеда, кад дозна за премештај, потражити њега и кућу његову. Оде Чеда у Гудуре. Али пре него што је он тамо стигао, дошао је био среском начелпику, а преко њега и кметовима, од више власти глас, да је Чеда опасан и да на њега треба мотрити. А тешко оном, на кога стане мотрити мала власт, да би се препоручила великој. Од онога, на што већа власт иокаткад ни главе не окреће, мале власти чудо начине. За оно, за што потржу на одговор људе кметови и срески писари и начелници, не ће људе у вароши ни глава заболети. Оно, што пате људи по селима, изгледа варошанима чисто невероватно; а оно опет, на што се туже људи по варошицама, изгледало би Београђанима веома чудновато. Оамо онај, кога су мале власти гониле, зна, шта бива на миг великих власти, а то је мој јадни Чеда искусио- на себи. Испрва је био на миру, јер није био ни познат са људима из оближњег села, у које је

с децом ишао цркви. Свештеник је био оиозицијонар. С њим се Чеда често састајао. Једап пут, баш о црквеној слави, скупи се силан свет на сабор. Ту су све газде из околине; ту су кметови, па чак и каиетан и писар срески. Крчмари направили вењаке, лицидери разапели шатре, као на вашару. 'Гу се Чеда упозна са многим отменим домаћинима из околине, а у колу му, богше, иаде у очи и једна девојка из оближњег села. — Јанко, брате, чија је оно девојка, што се носи по варошки ? — упита Чеда свештеника. — Хм, тиче те се, момче, је ли? —■ рече поп Јанко. — То је моја нека далека својта, Сава Јелкићева. Ваљана је девојка, а биће и пара. Отац јој је први газда у срезу. Ено онај, што седи с кметом и капетаном. Хоћеш ли, да ти будем проводаџија? — Па бога ми, писам од раскида. Само док се упознамо. Нешто ми пријања за срце. Овако миле девојке нисам скоро видео. Док сам био у вароши није ми женидба ни на памет падала, али, бога ми, у овим Гудурама... У том се поче пова игра. Ухвати се и ноп и учитељ. А лепа Сава неко време стајаше са другарицама, смешећи се стидљиво и нуткајући се, која ће пре у коло ноћи, па се најпосле узе с једном другарицом за руку, одвоји се од осталих, и ухвати се управо до Чеде. Али не потраја дуго, а њу и другарицу растави срески писар, Станојло, дугачка, сува момчина, риђе косе, кад игра све се бацака. ћосав; место бркова свега неколико ситних длачица, разбацаних пораздалеко, а од браде ни помена. Учио је гимназију, па га због нечега истерали, те после отишао у практиканте, а најзад добио и за нисара. Има му већ око четрдесет година. Игра Станојло, па све стиска руку Сави, а она само црвени, па све окреће главу од њега. Кад се пусти коло, Станојло зовну Саву, да јој купи лицидерских колача са залогама. Сава не хтеде. Али кад је зовпу Чеда, она пристаде. Ту се после с њим и познала и разговарала. Станојло виде, па само разрогачи очи и рашири ноздрве. Весеље се сврши и свет се разиђе. Али Сави оста памет у Гудурама, а и Чеду је поп Јанко носле често задиркивао због ње. Но и Станојло је од тог доба једнако др-